Kolumna 35+: Leto u malim gradovima

Moja ljubav prema Beogradu je oduvek bila velika, iako je poslednjih godina teška za održavanje zbog raznih eksternih faktora. To je grad u kome sam se rodila i u kome sam rodila svoje dete. Međutim, zahvaljujući spletu različitih okolnosti, a pre svega (ispostaviće se sjajnoj) odluci mojih roditelja, Beograd nije bio grad u kome sam provela detinjstvo i ranu mladost. Ta uloga pripala je jednom malom dunavskom mestu u pograničnom području, zahvaljujući kome je moje detinjstvo izgledalo kao sva bezbrižna detinjstva iz serija i filmova sa Netflixa i HBO-a.

Poslednjih godina imam jedinstvenu priliku da u spomenutom malom gradu provodim mnogo vremena, bar po nedelju dana mesečno. U njemu radim, pišem, odmaram se i zamaram, doživljavam najgore i najbolje trenutke svog života. Ali ništa, zaista ništa u tom gradu nije lepše od leta, tj. života koje leto u njega donese: bertolučijevske scene, morske momente, ali i rečne prizore, kakve sam susretala još samo u malim gradovima severozapadne Evrope i u romanima Bekima Sejranovića.

Ono o čemu sada želim da vam pišem je nepodnošljiva lakoća postojanja. Leti. U malim gradovima. I zašto bi bilo divno kada bi svako to sebi mogao da priušti. Da se, na primer, u zakon o radu uvede da svaki pojedinac dve radne nedelje u toku leta može da provede u nekom malom mestu po sopstvenom izboru, a da se to ne vodi kao godišnji odmor.

Dvorišta

U malim gradovima svi imaju dvorišta, a u njima su neretko raskošne bašte koje neguju nečije majke, bake, komšinice, pa to na kraju uvek postanu bašte nečijeg detinjstva.

U bašti moje mame raste ruzmarin, nana, neven, anis, lavanda, origano, majčina dušica, matičnjak, limun, maslina i, od skoro, lubenica. Veća površina dvorišta je pod travom, što ga čini idealnim za jogu (malo toga prija kao trava pod bosim stopalima) ili za ležanje u toj travi sa klincima dok brojite laste i posmatrate oblake koji donose kišu.

Zelene pijace

Okrugli crveni paradajzi koji imaju ukus paradajza, kravlji mladi sir kod tetka-Lepe koji ima isti savršeni ukus i teksturu već dvadeset godina, bosiljak, nana i matičnjak u saksijama za pare za koje ne možeš ni jednu rasparenu čarapu da pazariš, paprike čiji zvuk prelamanja pod zubima čuješ pri samom pogledu na tezgu, jaja čija su žumanca žuta kao sunce na teleskopskim snimcima.

Administracija

Mala mesta su raj za završavanje administrativnih poslova i obaveza. Sud je nekako uvek blizu opštine, a poresko nedaleko od banke. U domu zdravlja nam znaju porodičnu istoriju bolesti i JMBG bez da zavire u karton. Ljudi sa druge strane šaltera nam nisu neprijatelji, već ortaci iz škole ili sa basketa ili sestre i braća naših prijatelja. Svaka neljubaznost se razreši po hitnom postupku. 

Parkovi i rekreacija

Parkovi su centralna mesta malih gradova, u njih vodimo decu i pse, u njima tražimo hlad i česme da natočimo vodu, urezujemo poeziju na klupe sa kojih kasnije posmatramo život: mlade majke koje guraju kolica, dečake i devojčice koje uče da voze bicikl, tinejdžere čija se odeća cedi od kupanja u reci (uvek je tu neka reka ili jezero ili bar potok). 

Mir

Kada ste poslednji put zaspali uz zvuke zrikavaca, prespavali čitavu noć bez ometanja i probudili se zbog cvrkuta ptica i sunca u očima? Zvuči kao Dizni, ali dešava se van metropola. I veoma je česta pojava.

Toliko je drugih zagađivača životne sredine, da buku konstantno previđamo, a ona nas razdire i lagano uništava naš nervni sistem, čineći nas osetljivim i razdražljivim stvorenjima, kradući nam sposobnost koncentracije.

Svima nam treba reset, bez buke, samo zvuci leta.

Umetnost hodanja

Mala mesta nas oslobađaju tereta vožnje automobila i traženja mesta za parking. Ponovo vraćamo u funkciju svoje noge i one su nam zahvalne zbog toga. Nogama ne treba parking. Mojim nogama treba pola sata da obiđu ceo grad.

Veoma duge kafe

Do kafića i restorana u malim gradovima, dakle, idemo peške. Ako nam se baš žuri, sednemo na bicikl. Velika je verovatnoća da poznajemo vlasnika objekta, a ako ne, konobare znamo sigurno. A i ako se ne poznajemo, već nakon druge posete unapred znaju šta pijemo. Vremena za ispijanje imamo više jer se nismo zaglavili u prevozu pri dolasku. Ako zaboravimo novčanik kod kuće (to mi se redovno dešava kad menjam torbe), jednostavno platimo sutradan. Svi nam veruju.

Tajne moći superžena

Na kraju, postoje te neke žene koje žive u malim gradovima i koje su prozrele smisao postojanja, lepo ti je da ih vidiš, lepo ti je da ih upoznaš i saslušaš o čemu govore. Mirišu na Gucci, kupuju italijanski Vogue na trafici i nose predivne letnje haljine koje preko zime čuvaju u magičnim koferima. Rade u administraciji, na posao idu peške, kupuju na pijaci, neguju svoja tela i svoje kose i svoje bašte u kojima beru začisko bilje za ručak koji svakoga dana kuvaju svojoj deci. I sve stižu jer vreme u malim gradovima stoji samo zbog njih. 

Ilustracija: @_nedaleko

Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.