Kolumna 35+: Nema ljubavi u klubu, ali ima je kod kuće
Prethodnih nekoliko godina mog života bile su period preispitivanja pojma “dom” i pokušaja da sama sebi dam odgovore na sledeća pitanja: šta je moj dom, gde je, gde sam ja u njemu, da li je dom kuća ili su dom ljudi i, na kraju, da li je dom večna kategorija? Ova tema provlačila se kao sitno korenje kroz sve čime sam se bavila, kroz razgovore koje sam vodila sa prijateljima, kroz pesme koje sam pisala, ali i kroz čavrljanja koja se vode radi reda sa komšijama ispred Maksija. Iako traganje za odgovorima i dalje traje, čini mi se da sam korak bliže velikoj i važnoj spoznaji, a za sada postoji jedna stvar za koju naslućujem da prožima sve pore te spoznaje, odnosno univerzalnog odgovora. Zapravo, nije stvar, više je tvar, a možda nije ni to. Jednostavno je: u pitanju je ljubav, baš kao što su nas učile bajke i crtaći.
Postoje različite vrste ljubavi, ali nikada ranije nisam razmišljala o ljubavi prema svom domu. Ona neminovno postoji i ogleda se u poštovanju, brizi i povezivanju sa mestom u kom živimo. Iskustva koja postaju uspomene oblikuju našu emocionalnu vezu sa životnim prostorom. Neretko smo ponosni na estetiku svog doma i način na koji smo ga uredili, preuredili, koliko smo se posvetili misiji da ga učinimo udobnim i održivim. Prostor u kojem živimo igra važnu ulogu u našem mentalnom zdravlju i blagostanju. On nije samo mesto u kome se osećamo udobno i sigurno, već nam je i utočište od stresa i izazova sa kojima se svakodnevno susrećemo, stoga ako stvorimo okruženje koje nam je potpora i iz koga primamo energiju potrebnu za sitne i krupne borbe koje vodimo napolju, možemo biti zdravi i srećni. Na taj način nam naš dom uzvraća ljubav koju mu pružamo.
Kako da mu kažemo da ga volimo? Moramo da unesemo svetlo u njega – da razgrnemo zavese i otvorimo prozore, očistimo staklene površine, okrenemo ogledala ka suncu, zamenimo sijalice koje su pregorele i popravimo pokvarene prekidače. Moramo i da mu damo malo prirode, ako već ne možemo da je pustimo da uđe sama – da gajimo sobne biljke i balkonsko cveće, da biramo drveni nameštaj, da pustimo vrapce da nam ponekad slete na terasu. Bilo bi dobro da ga održavamo i ne zatrpavamo nepotrebnim stvarima i onima koje nemaju jasnu funkciju, treba da ga pustimo da diše. Ne smemo da prosipamo talog od kafe u sudoperu, da ne bismo zapušili cevi. Cevi su krvni sudovi našeg doma. Ne smemo da ga preplavimo. Treba i da mu poklonimo deo sebe, da na zid okačimo najdraži print koji nam je poklonio najbolji prijatelj i da sofu presvučemo u svoju omiljenu boju. Sve isto kao i sa sopstvenim telom, zar ne? Dom je organizam i tako treba i da ga tretiramo.
Ali vratimo se začas na ljubav. Ljubav koju gajimo prema svom domu neraskidivo je vezana za ljubav koju gajimo prema svojoj porodici – onima sa kojima taj dom delimo. To mogu biti roditelji, deca, partneri, mačke, psi ili gušteri, prijatelji, cimeri, roditelji naših roditelja… Čak iako živimo sami, porodica su nam oni čijim se posetama najviše radujemo. Lični rituali i male tradicije sa onima koje volimo čine dom živim. Upravo zbog toga u post-pandemijskom svetu svedočimo svečanom povratku trpezarije u savremene enterijere. Kuća je postala i kancelarija i igraonica, a potreba za kontaktom, okupljanjem i deljenjem pokazala se kao jedan od prioriteta. Nema savršenijeg mesta od trpezarije za to, trpezarija je malo srce velikog organizma zvanog dom. Negde sam pročitala da volimo one sa kojima pevamo, ali dodala bih da volimo i one sa kojima jedemo.
A nas jedu mnoge stvari – jedu nas vesti, jede nas neizvesnost, obaveze i strahovi, jedu nas prizori urušavanja tuđih domova, jede nas tuga. I onda se okrećemo svom domu, šta god on bio, da nas zakloni i sačuva.
Jer dom je kuća, dom je stan, dom je grad, dom je reka, planina ili jezero, dom je mesto u krevetu između tvojih roditelja kad si mali ili sunčano mesto u tvom sećanju kad porasteš i njih više nema, dom je ljubav koju tražiš po klubovima, a ustvari je u tebi, dom je ono što zemljotres ne može da sruši.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Postoje razni stanovi, ali nijedan nije moj
Naslovna fotografija: unsplash.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
