Kolumna 35+: Nove godine (u pravi čas za nas)
Shvatila sam zašto ne volim zimsku odeću – zato što je teška. Zimi mi je sve teško. Teško mi je da se probudim, da ustanem, da hodam, da dišem. Težak mi je kaput i šal sa njim, čizme traktorke i ranac pun dodatne odeće (za akomibudehladno).
Imam drugarice koje veoma vole zimu, prija im hladnoća i uživaju u kombinovanju dugačkih čarapa, košulja, džempera, haljina i kardigana i to rade savršeno, a ja uvek upropastim kombinaciju nekom praktičnom grdosijom od kape, vunenih čarapa, debelog ružnog džempera… Samo da mi ne bi bilo hladno. Zato volim leto – jedna haljina i gotovo, veoma podnošljiva lakoća postojanja.
Ali postoji stvar koja mi nije teška u ovo doba kratkih dana, nije mi teško da slavim Novu godinu. Koliko god da sam mrzovoljna u danima koji joj prethode, kada stigne novogodišnja noć, razgalim se i želim da joj se radujem. Dešava se da, kako se to veče bliži, potajno priželjkujem poziv prijatelja na kućnu žurku. Volim kućne žurke, one su vid zabave koja se gasi. Sećam se momenata fakultetske mladosti i najintenzivnijeg izlaženja, kada je bilo sasvim regularno upola noći završiti u nekom od beogradskih salonaca čijeg vlasnika ne poznaješ, ali znaš onu devojku iz grada koja u kuhinji razgovara sa onim drugim likom koji izlazi na ista mesta kao ti, ali ne znaš kako se zove. S druge strane, u manjim mestima kućne žurke su konstanta i stvar nužnosti i dešavaju se u nedostatku adekvatnih mesta za izlazak, ali na tim kućnim žurkama gotovo i da ne postoji mogućnost za slučajne posetioce jer se svi već međusobno poznaju. Ali toplina je zagarantovana.
Dočekivala sam Nove godine i na trgovima: jednom u Amsterdamu, drugi put u Beogradu. U prvom slučaju sam se smrzla, u drugom je bilo pretoplo za to doba godine, u oba slučaja je bilo haotično. Ako se ne skockaš negde s namerom, spontano traženje mesta gde ćeš dočekati ponoć ravno je traženju skloništa u trećem krugu pakla.
Slavili smo i u klubovima i kafićima. U jednom su nam dočeci bili toliko učestali da, kad se ta tradicija prekinula, više nismo znali šta ćemo sa sobom u novogodišnjim noćima koje su sledile.
Najlepša Nova godina bila mi je kada sam se sa drugaricom napila kod nje u sobi, pa smo čitavu malu večnost svirale i pevale Bajagu, a onda smo produžile na veliku klupsku žurku na kojoj je naša zajednička drugarica puštala baš dobru muziku (i u jednom trenutku propala kroz improvizovanu konstrukciju iza DJ pulta, ali svi su se pravili da ništa nisu primetili).
Zloglasnu 2020. dočekala sam kod kuće, bilo nas je ukupno četvoro i igrali smo Cards Against Humanity. Nekoliko meseci kasnije sve se okrenulo against humanity i ponekad pomislim da smo mi izazvali tu katastrofu, a ne ljudi koji jedu slepe miševe. Zapravo, prođe mi kroz glavu s vremena na vreme da će mi godina biti onakva kakva mi je bila i njena proslava i onda se dosta smušim kada se probudim prvog januara i shvatim da je prethodna noć bila dosadna. Šta ako mali, naizgled neprimetni incidenti koji se dogode u toku novogodišnjeg slavlja, poput lomljenja čaše ili prosipanja pića, najavljuju lomove i rasipanja u godini koja dolazi? Ta misao mi trigeruje anksioznost.
Ali sve stare Nove godine na stranu, u mom životu se dogodilo nešto što zauvek menja načine na koje ću ih slaviti: sa nama je već jedno vreme novo malo biće koje tek treba nauči ponešto o konceptu novogodišnjih noći. U pomoć zovem sve moždane ćelije koje u sebi nose bilo kakav zapis o tome direktno iz mog detinjstva. Sećam se, recimo, kako su moji roditelji jedne godine sakrili pun džak poklona kod prvih komšija u zgradi i oko ponoći odglumili dolazak Deda Mraza, sećam se kako je za vreme dočeka 1993. nestalo struje i kako su zbog toga prskalice sijale snažnije, sećam se i kako sam volela sneg za vreme praznika (nisam sigurna u kom se tačno momentu ta ljubav u potpunosti ugasila). Obožavala sam dečje novogodišnje programe na televiziji i crtaće koji su se prikazivali u nedogled. Jedva sam čekala torte i kolače koji su bili obavezni deo novogodišnjeg menija. I pokloni. I uzbuđenje pri njihovom otvaranju.
Moram da mu prenesem najbolje od onoga što Nova godina kao praznik ima da ponudi i moram da sakrijem sve one čađave emocije koje su se u meni nakupile u godinama odrastanja i sazrevanja. I što je najvažnije, moram da budem prisutna. Jer Nove godine su bliskost i zagrljaji. A žurke će malo morati da sačekaju. Ili ga vodimo sa sobom.
Srećne vam sve Nove godine!
Naslovna fotografija: unsplash.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
