Kolumna 35+: Resa bezuslovne ljubavi
Prethodne dve godine unele su tektonske promene u naše živote, istumbale su nam se navike i prioriteti, a to se možda najbrže i najjasnije pokazalo kroz poteze kojima oblikujemo svoju spoljašnjost, u načinu na koji se oblačimo i koristimo makeup. Imajući u vidu da sam upravo u ovom periodu dobila i dete, na meni su te promene ostavile tragove kraterskih razmera. Odeća u kojoj sam ranije sedela na kauču, ubrzo mi je postala outfit za izlazak, jer se izlazak sveo na odlazak u prodavnicu ili guranje kolica sa usnulom bebom kroz park, a maske su obesmislile svako korišćenje šminke. Svedenost, udobnost, ali pre svega lenjost su mi, razumljivo, lako prirasli za srce (za onu pretkomoru koja je nekada bila odgovorna za stil) i tu su prezimile čak dve zime. Kad smo kod lenjosti, moram da naglasim da nijedna žena koja ima decu ne može biti lenja, čak i da se trudi, tako da kada govorim o stilu jedne majke u jeku pandemije, ustvari govorim o funkcionalnosti. Jer u odeći za jogu svašta možete da uradite na igralištu, a one ružne, ali preudobne patike za trčanje odlične su za jurcanje po supermarketu. Dakle, samo da je f u n k c i o n a l n o.
E onda se dogodilo ovo, drugo proleće, korona se bešumno izvukla iz naših domova i svakodnevnice, a moje dete je poraslo dovoljno da možemo da ga s vremena na vreme ostavimo svojim roditeljima. Mene su odjednom počela da svrbe stopala i da me doziva ormar i haljine iz njega koje šište: “zaššsto nasss viššše ne voliššš”, a u vazduhu kao da se dogodio veliki prasak koji je doneo toliko života da ne znamo šta bismo sa njim. Kako predviđaju nove kolekcije za proleće/leto 2022, boje, teksture, oblici i krojevi razmileće se po ulicama kao nove životinjske vrste. Sanjam o nekoj amorfnoj neonskoj Roksanda haljini ili Valentinovom muškom sakou u zagasito ljubičastoj nijansi.
Tako sam pre mesec dana pomislila kako posedujem košulju upravo te nijanse i da bi baš bilo super da je obučem na izložbu umetnika Nikole Velickog “Pepa i tačka”, na koju smo se, razume se, uputili u punom porodičnom sastavu, ali dok sam je isprobavala u kombinaciji sa pantalonama, moje dete me je zagrlilo snagom kosmičke ljubavi i kosmički obrisalo sve do poslednje čestice voćnog jogurta sa svojih malih neodoljivih usta o moje rame. Valentino ljubičasto rame. Treba li da spominjem da sam na izložbu otišla u duksu?
Kada već govorim o voćni jogurt epizodi, red bi bio da spomenem i premijeru filma na koju sam umalo otišla sa slinom u kosi. Detetovom, ne svojom. Uzbuđena zbog izlaska, našminkala sam se prvi put nakon dve godine, uživala u procesu (iako sam se suočila s neprijatnom činjenicom da je skoro polovini moje nevelike makeup kolekcije istekao rok) i bila neočekivano zadovoljna rezultatom. Pri izlasku iz stana setila sam se da sam zaboravila da ponesem kartu i vrativši se po nju, usput sam se pogledala u ogledalo i tada, na svu sreću na vreme, spazila dugu zelenkastu sluzavu resu u mojoj sveže isfeniranoj kosi. Resa bezuslovne ljubavi.
Ali ono što mi je možda najviše nedostajalo tokom trajanja pandemije jeste nošenje karmina, višeslojni adut na raznim frontovima, obesmišljen skrivanjem iza maski raznih boja i materijala. Iako na prvu loptu samo običan beauty detalj, karmin može da ima snažan uticaj na to kako izgledamo i – mnogo važnije – kako se osećamo. Koliko god da sam umorna ili neraspoložena, prava nijansa karmina to može da popravi. Kada sam zadovoljna i srećna, ona to podvuče i naglasi. Takođe, ne postoji odevna kombinacija koju ne može da usavrši. Karmin je naprosto instant formula za podizanje samopouzdanja. Rekla bih da su nam takva mala, a značajna zadovoljstva potrebnija nego ikad, a čini se da iznova spoznajemo umetnost samoosnaživanja, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu.
Moja omiljena nijansa uvek je bila crvena poput one koju nosi devojka sa crvenim šeširom na slici “Bulka” Kesa van Dongena. Nisam je nosila samo zato što mi je dobro stajala, nego zato što crvena nijansa karmina ima bogato kulturno-istorijsko nasleđe: krenimo od početka XX veka i sufražetkinja koje su ga nosile prilikom svojih akcija da bi privukle pažnju na ciljeve za koje su se borile i tako mu obezbedile status simbola ženske snage, borbe i nezavisnosti. Muškarce koji su posedovali ekonomsku ili političku moć zastrašivala je pomisao da bi sve to mogla da ugrozi emancipacija suprotnog pola, pa su u nošenju crvenog karmina i onome što je predstavljao pronalazili povod za moralisanje i osudu. Moram da dodam da je i Hitler bio među mrziteljima ove nijanse, što je ohrabrilo mnoge žene iz zemalja pod okupacijom da ga nose u znak patriotizma i otpora fašizmu.
Dakle, stavim crveni karmin i odmah sam u filmu, borim se protiv patrijarhata i fašista. I onda pomislim – zašto sam uopšte prestala da ga nosim? Pa se naredne sekunde prisetim da je odgovor na to pitanje i više nego očigledan – zato što ljubim svoje dete 24000 puta dnevno i zato što njegova nežna koža sigurno ne bi dobro podnela 24000 otisaka crvenog karmina, neka mi oproste sufražetkinje.
Ali nedostaje mi sve to, nedostaje mi nefunkcionalna odeća, svilene košulje, velike kragne, haljine koje se peglaju čitavu večnost i malo boje na licu. Ne znam kada smo to poklekli pred narativom da posvećen roditelj znači roditelj koji se odrekao sopstvenih zadovoljstava, makar se ta zadovoljstva ogledala u jednostavnim stvarima poput malo sređivanja za izlazak. U park. U prodavnicu. Na koncert. Na porodični nedeljni ručak. Dečiji rođendan. U muzej. Nebitno.
Kada smo već kod muzeja, upravo vidim da je u Muzeju savremene umetnosti otvorena izložba Ervina Vurma i u momentu dok ovo pišem, odlučila sam: sutra idemo u muzej, oblačim haljinu, stavljam crveni karmin, pa posle izložbe – pravac igralište. Ako se isprlja – opraćemo, ako se pocepa – zakrpićemo, zašto se ne bismo zabavljali? Javljam kako je prošlo.
Soundtrack: 24000 Baci – Adriano Celentano 1961
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
