Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Da li postoji neko kome ste najvažniji?

Da, naravno, to će biti ona priča o tome da ne postoji niko kome ste najvažniji, ako to niste vi sami. Zapravo, o tome da morate biti sami sebi najvažniji, jer je to suština, cilj i poenta ličnog razvoja, to je osvešćenost koju želite da postignete, iako verovatno nemate pojma šta želite da postignete kad krenete u duhovnu potragu.

A ta potraga nije igra, nije kviz, nije lov na skriveno blago, nije avantura i nema nagrade na kraju. To je samo način života. Stalno podešavanje kursa u smeru svetlosti koju ste upravo ugledali na kraju tunela, ili na početku nadvožnjaka, na svetioniku usred mora, ili u fatamorgani. Možete pogrešiti, okrenuti kormilo ka svetlu i nasukati se nasred puta, u patetičnim plićacima, jednako kao i u psihotičnim dubinama. To je nešto što pouzdano znam.

I naravno, ovde mogu da vam ispričam i onu priču o tome da greške ne postoje, postoje samo lekcije, ali ne želim da objašnjavam zašto je taj stereotip istinit, jer to je jedna intimna istina, koja se ne može deliti, ne zato što je intima naročito važna, nego zato što je potrebno razumevanje, koje dolazi jedino sa ličnim iskustvom. Možete verovati nekome da zna šta priča kad govori o greškama kao o lekcijama, ali ako to niste spoznali, osetili do kostiju i doživeli do dna duše, jedan deo vas će ostati skeptičan i misliće da je taj neko nadmen, da voli da se pravi pametan ili da je malo odlepio. Zato ću vam reći da možete pogrešiti orijentišući se prema svetlu, jer vas svetlo može zaslepeti, tako da ne možete prepoznati njegov izvor. U najtužnijim (i najčešćim) slučajevima, to je samo refleksija vaše čežnje. Da li će vas čežnja nasukati u plićaku, ili će vas povući da potonete do dna, pitanje je stila.

Pročitajte i ovo: Da li ćete sa godinama postati najbolja verzija sebe ili svoja karikatura

Ako volite da patite u velikom stilu, onda ćete se prvo razbiti o podvodne stene, a onda ćete dugo tonuti, deo po deo, dramatično kao na usporenom snimku. A zatim ćete još duže prebivati na dnu, mračno filozofirajući o smislu života. Jer, šta će vam život, ako ne postoji neko kome ste najvažaniji? Ako ste praktični, jer već imate nekog iskustva u orijentacionim promašajima na otvorenom moru, razbićete se i potonuti o istom trošku, a odmah zatim ćete preduzeti izronjavanje, uz sve mere dekompresije usput. To znači da ste prepoznali lekciju. Možda i da ste je naučili, ali ne možete biti sigurni. Trebalo bi da se naučene lekcije ne ponavljaju, ali to pojednostavljivano shvatanje je, takođe, posledica neke vrste zaslepljenosti.

Sako: Mona, Košulja: Lindex, Šešir: Ercegovac, Ogrlica i minđuše: Swarovski

Sad, ako kažem da je svaka isključivost neka vrsta zaslepljenosti, moraću da vas zamolim da i tu tvrdnju uzmete sa rezervom, jer možemo raspravljati o tome šta je isključivost, do sudnjeg dana. Mislim, ja mogu. I verovatno mogu da uživam u toj raspravi, makar se vodila na neprozirnom dnu, gde svaki tračak svetlosti može biti shvaćen kao poziv. I moja intimna spoznaja istine o bilo čemu, može biti vrlo različita od vaše, što je sasvim u redu. Ja mogu voleti svoj bol, vi svoj možda možete trpeti bez ljubavi. Ono što pritom osećamo, i vi i ja, jednako je istinito. Vi možete očajavati što u vašem životu ne postoji niko kome ste najvažniji, a ja vam mogu reći da to možda nije baš tako, da ste verovatno najvažniji svojoj majci, ili detetu, ili svom psu, što za vas uopšte ne mora biti utešno. Ali ja ne želim da vas utešim, nego da vas navedem da se pitate da li je vama najvažnija vaša majka, ili vaše dete, ili vaš pas. Možemo se zajedno prisećati osoba kojima smo želeli da budemo najvažniji, jer su one u tom trenutku nama bile najvažnije (nije nas bilo briga ni za majku, ni za dete, ni za psa), možemo se smejati, jer nas patetični plićaci i psihotične dubine nasukanosti zabavljaju. I možemo plakati, tražeći utehu u dubinama samosažaljenja i ne nalazeći je.

Pročitajte i ovo: Korak po korak i stižem – tamo gde uopšte ne želim da budem

Jer uteha nije potrebna. Ni meni, ni vama. Iako je prijatna. Znači mi kad me neko zagrli dok plačem, zahvalna sam zbog osećanja povezanosti, zbog saosećanja, zbog dobrote, zbog topline i prisustva. Znači mi i kad se neko smeje sa mnom, kad prepoznamo iste apsurde. Kad shvatimo kako smo bili uobraženi kad smo verovali da smo naučili lekciju, a nismo uzeli u obzir slojeve i nivoe osvešćivanja. Kad zaključimo da smo sa godinama sve bolji učenici – sve ređe ponavljamo lekcije i sve nam manje vremena treba za obnavljanje, sve brže povezujemo gradivo i integrišemo ga u širu sliku.

Hoćemo li ikada završiti tu širu sliku? Koliko to ona treba da bude široka? Širina je u uključivosti, u razlikovanju izvora svetlosti i prihvatanju da je svaka refleksija i dalje svetlost, da je sve važno, i da ništa nije toliko važno, da su sva naša osećanja i proživljavanja istinita, koliko god bili zaslepljeni i zamagljeni, a da istinito nije uvek isto što i važno.

Možda je istina da ne postoji niko kome ste najvažniji, ali vi ste tu, vi postojite. To je možda dovoljno važno. Ili je toliko nevažno, da je dovoljno da samo postojite. Možda ste vi sav svoj bol i možda ga možete voleti.

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.

Ostavi komentar

Sign Up to Our Newsletter

Be the first to know the latest updates

Whoops, you're not connected to Mailchimp. You need to enter a valid Mailchimp API key.