Kompromis i kako doći do njega

Posvećene veze su fluidne, one stalno osciliraju, menjaju se u zavisnosti od stanja uma, perioda, raspoloženja, emocija, partnera. Ta dinamika odnosa zahteva fleksibilnost i prilagođavanje. Kompromis. Ako pokušavate da se držite postavljenih pravila i dogovorenih kompromisa, bez obzira na dinamiku, možete zalutati. Možete pretpostavljati da ste rešili neki sukob, zato što ste se pridržavali unapred dogovrenih postupaka. Ipak, jedan, ili oba partnera, mogu se osećati nezadovoljno nekim principijelnim dogovorom do koga su došli. A to nezadovoljstvo zahteva da se stvari pretresu i preispitaju.

Pročitajte i: Kako da pomognete partneru da čuje vašu zabrinutost

Kompromisi koje ste postigli juče, danas možda nisu dovoljni i potrebno je da pronađete bolje rešenje.

Možda ste uzalud pokušavali da rešite nesuglasice po obrascu koji ste ustanovili. Možda vaša potraga za objektivnim kriterijumima za postizanje dogovora i odluka, koja će biti pravična za oboje, naprosto nije dovoljna da vas izvuče iz ćorsokaka.

Koliko god prisni odnosi bili psihički složeni, sve je i dalje relativno, a ono o čemu parovi treba da razviju veću svest, jeste činjenica da je ceo koncept pravičnosti i objektivnosti – pretežno subjektivan. Ono što je fer i korektno za jednog partnera, za drugog može biti neprihvatljivo. Zato kompromisi mogu biti tako teški i ne mogu se utvrditi jednom za svagda. Da biste uopšte postigli kompromis, da biste se našli na pola puta (makar za neko vreme), morate pre svega odrediti gde se ta polovina nalazi. Jer, ono što jedna osoba smatra izlaženjem u susret, drugoj možda uopšte ne izgleda tako. Svi imamo različita shvatanja o tome šta je pravično, svako od nas sa određenom pristrasnošću zapravo gleda na svoj interes. Veliki je izazov za dvoje ljudi, sa neizbežnim neslaganjima u pogledu onoga što doživljavaju kao pravedno, da se nekako spoje, a da ipak niko ne odustane od onoga što mu je važno. Koliko god to delovalo paradoksalno, jednostavno, nema boljeg načina da se postigne sporazum koji će oboje smatrati pravičnim.

Da biste izašli na kraj sa takvim disparitetom, potrebno je da svako od vas prizna da tačka gledišta onog drugog ima isto toliko težine i važnosti, kao i vaša sopstvena. To znači da se ne borite za moralni autoritet (i nametanje svoje objektivnosti i važnosti), da ne morate diskreditovati perspektivu partnera, da biste potvrdili svoju. To nije lak zadatak.

Tipičan primer

Žena se u odnosu oseća podređeno i iskorišćeno, jer obavlja sve kućne poslove, iako je i sama zaposlena, sa punim radnim vremenom. Njen muž zarađuje mnogo više i zato veruje da zaslužuje da bude pošteđen od kućnih poslova, osim što vikendom radi u bašti i iznosi smeće. Za njega je sasvim u redu i pošteno da njegova žena obavlja sve ostalo (ponekad i on stavi posuđe u mašinu za pranje sudova, uostalom). Ali, njegova žena stvari vidi drugačije. Ona smatra da zaslužuje isto toliko vremena da se posle posla odmori i opusti, kao i on (koji posle stresnog dana igra video-igrice, da bi se opustio). Sa njene tačke gledišta, on je sebi odobrio povlastice, koje njoj uskraćuje.

Kako postići kompromis u ovoj situaciji? Stav žene po pitanju kućnih poslova ne može biti ništa manje subjektivan od stava muža. Takođe, on nije ništa manje verodostaojan i legitiman. Osim toga, ona razliku u zaradi doživljava kao diskriminaciju, jer je otkrila da su muškarci koji rade njen posao više plaćeni i tako je stav njenog muža, njegova pozicija koju smatra prirodnom, za nju dvostruki udarac. Neslaganje ovog para leži u neskladu u njihovim vrednostima, idealima, prioritetima, a takve razlike se ne mogu otkloniti sporazumima koje su unapred postavili. Ove razlike zahtevaju pregovore. A da bi oni bili efikasni, rešenje problema mora biti skrojeno po meri prioriteta i preferencija svakog od njih.

Ako partneri mogu da usvoje stav da su obe njihove pozicije subjektivno ispravne, onda je lakše pronaći rešenje. Jer, tako proširena perspektiva nudi fleksibilnost potrebnu za prevazilaženje krutih moralnih pozicija (zbog kojih su možda u prošlosti već doživljavali neuspehe u rešavanju problema). Priznajući da debata o tome ko je u pravu ne funkcioniše (oboje su u pravu), oni mogu da napuste svoje predrasude i iskoriste dijalog na produktivniji način.

Cilj pregovora je rešavanje problema – dakle, ne pokušavate da naterate supruga da se oseća loše, da dokažete da nije u pravu. Samo pokušavate da popravite ono što osećate da nije u redu, što vam smeta i izaziva ogorčenje. Konflikt je stav suprotstavljenih potreba, a rešenje je lakše pronaći kada se polazi od pretpostavke da su potrebe svake osobe legitimne i važne.

Razumni kompromisi u razmeri pola/pola obično nisu održivi, iako izgledaju sasvim pošteno. Ali ako jedna strana pristane na kompromis koji ne doživljava kao fer rešenje, ako to čini nerado, prethodna napetost će ostati i sabotiraće sporazum. Par treba da krene od premise da su skoro svi njihovi sukobi rešivi kada usvoje stav da će kooperativni razgovori (umesto konkurentskih) na kraju dovesti do ishoda kojim oboje mogu biti zadovoljni. U datom primeru, muž bi mogao da predloži da preuzme jedan deo kućnih poslova, ako je žena saglasna da češće vode ljubav. Ili bi ona mogla da nastavi da radi sve kućne poslove, ako bi on prestao da je toliko kritikuje, ili olabavio kontrolu potrošnje. Pregovori u tom stilu nastavili bi se, dok oboje ne bi bili zadovoljni onim što su za sebe dobili u kompromisu.

I to je ta „polovina“ puta, na kojoj možete da se nađete – kroz zajednički rad na pronalaženju rešenja.

Saznajte i: Kako da popravite narušenu komunikaciju u partnerskom odnosu

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.