Korak po korak i stižem – tamo gde uopšte ne želim da budem
Sve se postiže na isti način – korak po korak. Svaki korak vodi ka sledećem, a ako odbijaš da koračaš, onda te život obara i kotrlja – moraš da se krećeš napred, nemaš kud.
Nisam razmišljala o koracima dok me je nosio talas životne energije mladosti. Bilo je toliko toga u šta sam uskakala, ka čemu sam hrlila, u šta sam srljala, utrčavala, upadala, uletala – sve tehnike kretanja sam isprobala, osim koračanja. Život je bio brz, a ja sam volela ludu vožnju. Mislim, stvarno ludu, stvarno brzu i stvarno vožnju, na svim nivoima. Ako nije bilo strasno, hardkor, provokativno i uzbudljivo, onda nije bilo. Neke akcije koje sam preduzimala još do pre desetak godina, potpuno samouvereno, danas me plaše i ne pada mi na pamet da se cimam.
Pokupim maloletnu decu, svoju i tuđu, sve mlađarija spremna da upija sadržaje koji joj se ponude, rokerske orijentacije (nasledili od roditelja), pozajmim auto od drugarice (i decu) i vozim na neki muzički festival. Deca oduševljena, ja srkoz u svom elementu. Ekskurziju sam mogla da vodim na Metaliku i da se ne zabrinem pet minuta oko toga da li će mi se neko napiti, udrogirati, izgubiti.
Mene je sestra vodala po koncertima, pa sam se ja valjda odužila mladim naraštajima na isti način. Vudstok nam je bio u krvi, sloboda se podrazumevala, straha nije bilo – niko se nije plašio za nas, pa se ni mi nismo ničeg plašile, takva nam je genetika. I tako sam ja neustrašiva vodala i vozala decu i vraćala ih čitave i pune utisaka. Super smo se provodili. Nikad nisam pomislila “a šta ako…”, ne pomišljam ni sad. Sad se samo pitam, jbt, kako sam imala petlje da se upuštam u takve akcije i avanture totalno bezbrižno? Nivo samopouzdanja mi je drastično opao, a sposobnost da se cimam, odnosno da avanturu ne doživljavam kao cimanje, još drastičnije. Sad, pošto su deca punoletna (već neko vreme), mogla bih da me neko od njih vozi na neki koncert, da nabavi ulaznice, snađe se za parkiranje i pobrine za vodu i grickalice, ne bih se mešala i pokušavala da preuzmem vođstvo. Nikad i nisam, vođstvo je prosto samo uskakalo u moje ruke, ali i ja sam umela da se predam, kad neko drugi vodi. Ako nema ko, onda ja, ne bunim se. Sad se bunim, ne mogu više nikog nigde da vodim. Mogu sa nekim zajedno, ili neko da vodi mene. Samo da se ne cimam mnogo. U poslednje vreme, uopšte.
Kako li sam stigla dotle? Koracima od sedam milja, čini mi se. Sve korak po korak i od hipika sa trezvenim smislom za vođstvo u avanture, postadoh hipik iz fotelje. Ne mrda mi se. Ne ide mi se nigde. Samo da ništa ne moram. Posadila sam se i pokušavam da se ukorenim koliko god mogu, da pružim otpor stresu, da mi se ne slomi duh, da mi ne prepukne srce, da mi mozak ne izvetri. Tu sam gde sam, iako uopšte nisam htela da dođem dotle. Mislim, ni na kraj pameti mi nije bilo da omatorim. Bila sam sigurna da će to biti drugačije za mene. Uostalom, žene u mojoj porodici ne stare. Ili barem, ne gube energiju. Možda polude i postanu nepodnošljive i sebi i drugima, ali nikako ne zanemoćavaju. Možda sam se našla na dnu one čuvene krivulje (U) koja meri opadanje osećanja sreće i smislenosti življenja, koje je na najnižoj tački (depresija) tu negde na sredini između četrdeste i pedesete, a možda sam se samo našla na dnu. Ništa mi se. Već neko vreme.
Borim se sa svojim prihvatanjima i mirim se sa svojim borbama. Variram između ogorčenog odustajanja i svesnog prihvatanja. Žulja me ego, stežu me obrasci, oslobađa mi se od svega, a kad me uhvati ogorčeno odustajanje, oslobađa mi se od života. Na kraju, to je jedino logično rešenje, ali ono svakako dolazi da me razreši, pristajala ja na to ili ne. Bolje mi je da vežbam prihvatanje, pristajanje i mirenje i da održavam svest, to me vraća u poziciju učenika i večitog početnika. Još imam toliko toga da naučim o sebi, da uvedem u praksu, da pokušam. Makar se sve ticalo samo prihvatanja. Možda na kraju shvatim i da sam baš tu gde treba da budem, htela, ne htela.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
