Laži koje govorimo sebi (kako da se nosimo sa naduvenim egom)

Mnoge kulture imaju koncept više sile, entiteta, sudbine, koja određuje životni put svakog pojedinca. Svaki pojedinac ima sopstveni narativ u svom umu, o sebi i svom životu. Kada bismo uporedili lične narative sa narativom sveobuhvatnog entiteta (boga, sudbine), koliko bi se oni preklapali?

Oblikujući lični narativ, mi stvaramo lične mitove, sopstvene „biblijske“ priče, koje našem životu daju osećaj doslednosti i svrhe. Ali, ti naši lični mitovi uglavnom ne odgovaraju stvarnosti, iako se identifikujemo sa njima. Određeni ciljevi i vrednosti kojih se decenijama držimo kao suštine svog narativa, možda se uopšte ne podudaraju sa našim najboljim interesima, ili najistinitijim željama i potrebama. Mi filtriramo svet kroz sočiva koja se savijaju, da bi se naša vizija prilagodila našem egu i umanjila neuspehe koje doživljavamo. Svest o ovoj prirodnoj sklonosti može podstaći zdrav skepticizam i pomoći nam da jasnije i istinitije vidimo sebe i svoje mesto u svetu. 

Kako oblikujete svoju životnu priču

Kako reagujete kada vas ljudi pitaju da im kažete nešto o sebi? Možete se fokusirati na činjenice o tome gde ste rođeni i odrasli, ko su vaši roditelji, kakva je kultura u kojoj ste se razvijali i kako ste se usmerili ka svojim interesovanjima i životnim izborima. Možda uopšte ne morate da razmišljate o odgovorima, jer ta priča već ima oblik – detalji se mogu menjati, ali osnovna tema i okvir su isti.

Šta vaša životna priča govori o vama

Ona odražava vaš osećaj sebe, vašeg identiteta. Pojedina iskustva koja imate, mogu imati čvrstu osnovu u stvarnosti, ali mnogi elementi vaše priče odražavaju vaše tumačenje ključnih događaja za formiranje vašeg identiteta. Istaknuti elementi proizilaze iz karakteristika kao što su pol, etnička pripadnost, starost, društveni nivo, a njihovo značenje je oblikovano društvenim normama i očekivanjima. Istaknute teme mogu biti zasnovane i na načinu na koji definišete sopstvenu ličnost – da li sebe vidite kao optimističnu osobu, introvertnu ili osobu bez inicijative, koja se povlači i odugovlači. Ali, da li je ta percepcija zasnovana na samorefleksiji, preispitivanju i samospoznaji, ili je formirana kroz mitove koje ste stvorili o sebi? Odnosno, da li ste zaista optimistični, kao što verujete da jeste? Da li ste zaista toliko povučeni i introvertni?

Ko vas najbolje poznaje

Svoje priče pričamo ne samo drugima, nego i sebi. Pošto se istinitost i tačnost tih priča dovodi u pitanje, koliko su uopšte događaji kojih se sećate u skladu sa događajima koji su se zaista odigrali? Razmislite o priči koju biste mogli da ispričate o danu kada ste upoznali svog partnera. Možda verujete da ste vi inicirali kontakt, koji je na kraju doveo do uspostavljanja veze (jer verujete da ste ekstrovertni i pokretač), ali kada biste pitali partnera da opiše ta događanja, njegova verzija bi vas možda prilično iznenadila. Vaša životna priča je možda bila oblikovana vašom vizijom sopstvene ličnosti, ali moguće je da je realna situacija bila sasvim suprotna. Sa boljim osećanjem kako lični mitovi mogu oblikovati događaje u vašem životu, možete postići veću jasnoću o svom identitetu.

„Shvatite svoj posao ozbiljno, ali nemojte sebe shvatati previše ozbiljno“ – mudrost je koja bi mogla da bude veoma korisna, verovatno tačno znate kome. Sigurno možete da se setite nekih osoba u svom životu koje su toliko uverene u svoju ispravnost i superiornost, koje insistiraju da je njihov način najbolji, stalno nude neželjene savete i stavljaju vam do znanja da ne možete da se merite sa njima. To nisu posebno manipulativne ili neosetljive osobe, tako da ih ne možete smatrati narcisoidnim, ali mogu biti prosto nepodnošljive, u naduvenosti svog ega.

Kako se pojavljuje osećaj lične „grandioznosti“

Specifičan način razmišljanja može biti pokretač naduvenog ega – a to je razmišljanje usmereno samo na pobede i postignuća. Na primer, ako na nečemu mukotrpno radite celog dana, konačno otkriće rešenja donosi osećaj da se trud isplatio. To iskustvo postaje uspomena na koju se možete osloniti u sledećim sličnim izazovima. Ali, problem nastaje ako se vaše misli u sećanju na iskustvo vraćaju samo do tačke kada su napori rezultirali uspehom. Ako stalno razmišljate o osećanju trijumfa, nagradama i pohvalama koje ste dobili, divljenju i uvažavanju zbog koga ste se osećali posebno, možete ući u vrstu uzlazne spirale misli, u kojoj ćete se osećati superiorno i nepobedivo. Sa ovakvim načinom razmišljanja dolazi do „kompleksa grandioznosti“. Osećanje samovažnosti, uverenost u sopstvenu veličinu, različito je od samosvesti, jer samosvest obuhvata jednako i vrednosti i slabosti, i prednosti i mane, a samovažnost se hrani jedino veličinom i ignoriše informacije iz iskustva koje bi moglo da umanji veličinu.

Koliko često ste u pravu

Kada imate nesuglasice sa drugima, u kom procentu ste vi strana koja je u pravu? Pravi odgovor na ovo pitanje je oko 50 procenata, jer to je realno – jer postoji verovatnoća i da obe strane greše, iako na suprotstavljene načine. Međutim, većina ljudi to ne vidi na taj način i prosečan odgovor većine ljudi na ovo pitanje je da su u mnogo većem procentu oni bili u pravu (oko 80 procenata). Jasno je da većina ima pogled sa visine naduvenog ega, na svoju ispravnost i tačnost svojih uverenja i gledišta.

Jasnoća percepcije

Niko od nas ne vidi svet baš onakvim kakav jeste – naše percepcije, uključujući druge ljude i nas same – uvek su mešavina objektivne stvarnosti i ličnih tumačenja. Nismo u mogućnosti da sagledamo svet iz bilo koje druge perspektive, osim sopstvene, niti da u potpunosti izbegnemo tendenciju da svet percipiramo kroz filter našeg sopstvenog interesa. Svako od nas je prirodno i neosporno egocentričan. Čini nam se da stvari vidimo jasno i da su naše reakcije odgovor na stvarne događaje u stvarnom svetu, ali mi uvek konstruišemo svet koji opažamo. Stvarni svet i naše interpretacije su čvrsto spojeni, tako da retko shvatamo koliko su naše percepcije ograničene uverenjima, pogledima na sebe, iskustovm – ličnim pričama i mitovima. Čak i kada prepoznamo ograničenost svojih vidika uskom, egocentričnom perspektivom, veoma nam je teško da tu perspektivu proširimo i da se odvojimo od poznatih tumačenja starnosti.

Precenjivanje tačnosti naše perspektive, stvara nam niz problema – donosimo loše odluke na osnovu netačnih informacija (tumačenja), upuštamo se u bespotrebne sukobe i borbe zbog razlika u mišljenjima, izbegavamo pregovore i kompromise, uvereni da na taj način „držimo do sebe“.

Ne možemo u potpunosti da izbegnemo zamku egocentričnosti, ali možemo da razvijemo zdrav ego-skepticizam. Naviku da preispitujemo sopstvene stavove i tumačenja, pomisao da ne možemo uvek biti u pravu i da bi zaista bilo čudno da su svi naši stavovi objektivniji, nepristrasniji i tačniji od stavova drugih ljudi. Možemo priznati da svako od nas ima svoj uski pogled na svet (koliko god da je širok, ne obuhvata sve) i da su naši stavovi u proseku isto tako (često) pogrešni, kao i stavovi svih ostalih.

Ego skepticizam pomaže da razvijemo jasniju percepciju – jer ako imamo na umu da su naši stavovi ponekad pristrasni i da treba da se držimo svojih gledišta opreznije i ne tako snažno kao što obično činimo, moći ćemo da prihvatimo i razmotrimo i suprotne i drugačije stavove i da proširimo svoju perspektivu.

Ako možemo da postupamo na osnovu najboljeg rasuđivanja, čak i kad znamo da su naši stavovi možda pogrešni, uglavnom ćemo bolje upravljati svojim životom, nego kada ne prepoznajemo svoju egocentričnost.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.