Intervju: Ljiljana Milić, stručnjakinja u oblasti praktične psihologije i ličnog razvoja
Ljiljana Milić je priznata stručnjakinja u oblasti praktične psihologije i ličnog razvoja, kao i osnivač Razvojnog centra PromenaDA. Njena karijera je obeležena radom sa više od 1500 klijenata širom sveta, pri čemu je posebno usmerena na razvoj emocionalne otpornosti i prevazilaženje trauma.
Kroz svoj integrativni pristup, Ljiljana Milić istražuje povezanost između psiholoških obrazaca i fizičkog zdravlja, a posebno se fokusira na iskustvo prevazilaženja raka dojke, koji je sama dva puta lečila. Aktivna je na društvenim mrežama gde deli svoja znanja i iskustva kako bi pomogla drugima da ojačaju svoju otpornost na životne izazove. Njena knjiga, “Branjeno mesto”, predstavlja priručnik u razumevanju emocionalnih blokada i nudi put ka unutrašnjem isceljenju o čemu smo razgovarali sa njom.
Kroz razgovor sa Ljiljanom Milić, dotakli smo se ključnih tema vezanih za rano usvojene mehanizme suočavanja i njihov uticaj na fizičko zdravlje sa posebnim akcentom na njihov uticaj na rak dojke. Ljiljana je podelila svoje lično iskustvo sa bolešću, naglašavajući kako su osvešćivanje njenih ranih trauma, prevazilaženje hroničnog stresa i upoznavanje sa emocionalnim potrebama, odigrale značajnu ulogu u njenoj borbi sa rakom. Kroz razgovor razjasnila je povezanost između emocionalnih blokada i fizičkih bolesti, ističući važnost upoznavanja sebe kao prvog koraka ka isceljenju. Istakla je i da je iskustvo lečenja karcinoma teško, ali ga je ona doživela kao poziv da napokon nauči da zauzme stav prema vlastitim potrebama.
Koji su društveni faktori koji utiču na nastanak raka dojke?
Žene su transgeneracijski vaspitavane da se samožrtvuju, potiskuju emocije ljutnje i preuzimaju odgovornost za tuđa osećanja i obaveze. Vaspitavane su i da ostaju u odnosima koji nisu dobri za njih, jer se od žene očekuje da trpi zbog dece, zbog braka, zbog roditelja i ko zna koga još. One su transgeneracijski učene da im samopouzdanje nije potrebno, zato se mnogo više bore sa nesigurnostima. Učene su i da nesvesno izdaju sebe, birajući ono što neće razočarati druge. Iza svakog karcinoma dojke naći ćete ženu koja “gine” da postigne sve to.
Često čujemo da je važno da žene nauče da kažu NE. Zašto je to važno za mentalno i fizičko zdravlje žene?
Sposobnost da kažemo NE je u vezi sa postavljanjem granice, a granice su važne, one štite razliku između “JA” i “NE JA.” Kada nemamo definisane granice, ne samo da drugi mogu da ih prelaze namećući nam svoje agende, nego ni mi ne prepoznajemo toksičnosti u odnosima i ne možemo da se zaštitimo, pa ostajemo izloženi fiziološkom stresu, koji ne osećamo kao stres, baš zato što nemamo jasne granice. Upravo taj stres oseća naše telo i pokazuje ga kroz telesne senzacije i fizičke bolesti.
Ljudi koji nemaju, ili ne smeju da koriste sposobnost da kažu NE, primorani su da potiskuju mnogo ljutnje, što je ponovo štetno i za naše mentalno i za naše fizičko zdravlje. Naravno, to ne znači da treba da idemo svetom i svemu što nam se ne dopada “lupamo” svoje NE ili da redom prosipamo ljutnju po ljudima. Rešenje je da definišemo našu granicu, to dokle smo mi, a odakle počinju drugi, i da pustimo druge da budu to što jesu, ali i dopustimo to isto sebi, a to traži da ozbiljno sazrimo.
Koliko je važna dostupnost psihološke podrške i informacija tokom lečenja raka dojke?
Izuzetno je važna. Protokoli lečenja karcinoma traju dugo i ženama je potrebna psihološka podrška ne samo kako bi se adaptirale na prvi šok koji donosi dijagnoza, već kako bi se osnažile za sve one promene u njihovom telu i umu koje tako kompleksna trauma, kao što je lečenje karcinoma, donosi. Njihova tela se menjaju, one ostaju bez kose, obrva, trepavica, bez dojke. Nekada su uvedene u prevremenu menopauzu. Sve te promene su brze i teške. Osim toga tu je stalno suočavanje sa neizvesnostima oko rezultata, oko ishoda terapije, oko prognoza, ali je ženama potrebna najveća psihološka podrška kada se svi ti protokoli završe i kada se vraća svakodnevnici. Njen nervni sistem još uvek nema kapacitete ni za svakodnevne obaveze i stresove, niti za opuštanje i radosti. Tek tada se na ženi vidi koliko je kompleksnu traumu doživela.
Kako majke balansiraju između lečenja raka dojke i roditeljskih obaveza?
Za mene lično je to bilo najteže u lečenju drugog karcinoma. Bila sam majka, moje dete je imalo dve i po godine. Više nisam mogla da ga nosim, nisam sa njim mogla da se igram, radujem, smejem, jer sam bila pogođena bolešću i borila sam se. Život se nije promenio samo meni, već i mom detetu, a to je teško prihvatljivo.
Majke koje se leče od karcinoma ne samo da muči krivica što ne mogu da pruže svojoj deci sve ono što su mogle ranije, već ih pojačano muči strah od smrti, jer se smrt doživljava kao odvajanje od deteta. Zato je psihološka podrška potrebna i mami i detetu, jer sve što se mami događa i dete oseća kroz tu osetljivu vezu koja postoji između maminog i detetovog nervnog sistema.
U knjizi se bavite temom kako naši prvi odnosi i porodična atmosfera oblikuju naše odrasle izbore. Na koji način rane traume utiču na naše poverenje u druge i sliku o sebi?
Poverenje se odnosi na osećaj sigurnosti da postojimo i povezujemo se sa drugima, a ta sigurnost se stiče ili ne stiče u tim prvim porodičnim atmosferama u kojima učimo da su život i drugi ljudi u njemu sigurno mesto za nas. To znači da slobodno možemo da budemo to što jesmo, da je ljubav prema nama bezuslovna i da je nećemo izgubiti – da nećemo biti izbačeni iz legla.
Međutim, mi smo mogli da odrastamo sa ranjenim roditeljima koji su izgubili poverenje u ljude i život, jer su ih ljudi ranili, a život nekako izneverio. Mogli smo da odrastamo sa nezrelim, egocentričnim roditeljima, koji su nam poslali poruku da mi nismo važni i da naše potrebe nisu važne. Mogli smo da rastemo u porodičnim atmosferama u kojima je ljubav uslovljena, u kojima u vazduhu visi da se i hrana i krov nad glavom i zagrljaj nekako zaslužuju. Ti naši prvi odnosi su prototip svih naših kasnijih odnosa, pa koliko smo poverenja stekli u te naše prve ljude, toliko ćemo kasnije imati i za sve druge koji dođu u naš život.
Kroz vaš rad pominjete vezu između emotivnih obrazaca i fizičkog zdravlja, naročito karcinoma dojke. Kako emocionalni problemi mogu doprineti razvoju fizičkih bolesti?
Jedna reč koja može da objasni vezu između naših emocionalnih problema i fizičkih bolesti je STRES, i to ne bilo kakav stres, već hronični stres koji smo normalizovali, pa ga više ni ne primećujemo. Naučili smo da živimo sa njim. To se događa u svim našim toksičnim odnosima – onim sa sobom i onim sa drugima. Nevidljiv i hroničan stres je opasan zato što kroz složenu biohemijsku vezu koja postoji između emocija, hormona i imuniteta deluje na naš imunitet i potiskuje naš imunološki odgovor.
Koji su najčešći štetni obrasci ponašanja koje ste uočili kod svojih klijenata, a koji mogu doprineti razvoju bolesti?
Istraživanja koja se bave vezom između karcinoma dojke i psiholoških uzroka prepoznaju samožrtvovanje, perfekcionizam, previsoke standarde i potiskivanje emocija, naročito potiskivanje emocije ljutnje. Svi ovi obrasci su mehanizmi zaštite koje smo stekli još kao deca kako bismo naučili da živimo sa ranim traumama. Problem je u tome što su nam ti mehanizmi kao deci pomagali da redukujemo stres koji su u nama izazivali rani odnosi i porodične atmosfere, ali sada u našim odraslim životima produkuju stres koji je hroničan i nevidljiv.
U knjizi pišete o procesu emocionalne reparacije. Šta znači ovaj proces i koji su prvi koraci koje možemo preduzeti kako bismo počeli da se lečimo i sazrevamo?
Prvi korak je da prihvatimo da su nas naše porodične atmosfere oblikovale u ono što jesmo sada i da mnogo toga što danas uzimamo kao osobinu svoje ličnosti, jeste samo mehanizam zaštite koji smo stekli da bismo preživeli neku svoju dečju nemoć, a onda i da počnemo sa upoznavanjem sebe – korak po korak.
Kako prevencija i terapijski rad na emocionalnom zdravlju mogu doprineti prevenciji bolesti? Da li verujete da bi mnoge bolesti, uključujući rak, mogle biti sprečene pravovremenim radom na emocionalnom zdravlju?
Karcinom je složena pojava i treba je “uhvatiti” sa svih strana. Ja iskreno verujem u to da nam rad na sebi donosi bolje adaptacije na životne situacije i da nam učenje da postavljamo granice reguliše stres, a da nam upoznavanje sebe pomaže da sebe i bolje razumemo i postanemo sebi bolji prijatelj. Kada pogledate izbliza, sve to onda čini da budemo bolji prema sebi i biramo bolje društvo za sebe. To znači i manje stresa u životu.
Vaša knjiga “Branjeno mesto” nudi put ka isceljenju i transformaciji. Koji su najvažniji koraci koje ljudi moraju preduzeti kako bi se oslobodili prošlih trauma?
Radom na traumama mi se oslobađamo osećanja neadekvatnosti i stida, koji su sastavni deo traumatskog iskustva. Učimo da verujemo sebi tako što prihvatamo svoju emocionalnu realnost – boli me tako kako me boli. Preuzimamo odgovornost za sebe – nismo krivi za sve ono loše što nam se dogodilo, ali smo odgovorni da pomognemo sebi. Tako izlazimo iz uloge žrtve koja je pasivna, jer prošla iskustva nas određuju, ali nam ne definišu živote. Dokle god smo živi mi možemo i da nađemo taj “drugi list” i okrenemo ga. Važno je samo da naučimo da budemo na svojoj strani i navijamo za sebe. To nam donosi isceljivanje trauma, kapacitete da prihvatimo svoja prošla iskustva, ali i otvorimo se nekoj novoj budućnosti, koju tek možemo da stvorimo, isceljeni.
Fotografije: WANNABE Media
