Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Matorka na prvom dejtu

Ne znam kada sam se iz MILF kategorije preselila u Mature, ali verovatno negde u vreme kad su moja deca počela da barataju tim pojmovima (i da me zezaju). Zajedno sa mojim levelovanjem u napredne matorke, omatorila je i moja ciljna grupa. Verovatno zato što je moj sin sada u uzrastu moje (nekadašnje) ciljne grupe, a to je baš nekako, uh, grtko (ne postoji bolji izraz, a ako vam nije blizak, guglajte, ali ne očekujte da će vam gugl objasniti šta je to tačno grtko, ako niste imali taj filing, koji spaja telesni i emocionalni doživljaj – grtkosti).

Momci koji mene (sada) zanimaju imaju 35 plus, a izgleda da i ja zanimam neke od njih, pa možda možemo malo i da se poigramo.

Samo što sam ja, izgleda, totalno van igre. Ne samo te, nego uopšte, van svih igara iz konteksta u kome se igranje odnosi na odigravanje, izigravanje, nadigravanje, poigravanje.

Sa godinama sam osvojila pravo na to – iskrenost, neposrednost, otvorenost, ranjivost – ali ne radi se ni o tome da imam prava da ni sa kim ne igram nikakve igre, nego jednostavno, ne umem drugačije. Nikad nisam ni umela, samo sam sada najzad počela da postavljam granice koje možda mogu da zaštite moje neumeće. Donekle. Nisam dobra sa granicama, još uvek učim. Jeste, i u zrelom uzrastu može koješta esencijalno da se nauči.

Dakle, uopšte nije kul biti mator na dejting sceni. A najgore je što uopšte nije drugačije – lepota (i iluzije) su i dalje u očima posmatrača. Da li sam u očima zrelog momka matora porno kategorija (lože se ljudi na svašta), ili vidi bogatstvo, plemenitost i veličinu moje duše? Da li je on u mojim očima omatoreli klinac (35, nit’ ženjen, nit’ razvođen, sumnjivo je, brate), ili muškarac koji raspolaže svojim punim potencijalom? 

Kako da znamo? Kako da razmenimo perspektive (sa lepotama i iluzijama), pa da pronađemo šta je i do koje mere istinito i da li je i do koje mere prihvatljivo? 

Ja gradim odnos tako što pravim mesta za nekog u svom životu. Pitam, slušam i pamtim. Odgovaram na pitanja, saopštavam kako se osećam i ukratko objašnjavam zašto. Dajem informacije, otvaram se ka nekome i usmeravam pažnju na njega. Negde skoro pročitah da se hrabrost u odnosima isplati, a da je ta hraborst izgleda baš u otvorenosti i davanju istinitih informacija. Ali za mene je hrabrost uobičajena i svakodnevna (i zaista ne bih umela da procenim da li se ikad „isplatila“), i ne predstavlja nikakav iskorak iz zone komfora. Upravo, hrabrost je moja zona komfora. Ako je za promenu potrebno izaći iz udobnosti, onda, šta mi sleduje? Sve suprotno od onog što je za mene normalno? Igre, umesto istinitosti i neposrednosti? Zbunjena sam. Ne, dejting je taj koji je definitivno van moje zone komfora i možda je dovoljan iskorak što se uopšte nalazim na tom mestu. 

Van igara, van zone, osećam se pozvano, prepoznato, izazvano, a opet, sve što mogu, jeste da budem ono što jesam. Kao i da istražujem šta to još jesam, što do sada nisam bila. Pa, nikada nisam bila oprezna. Uskakala sam u odnose i krevete, kao da su jedno isto. Hah, za mene jesu, ali za muškarce (svih uzrasta) izgleda uopšte nisu. Sada ne mogu tako bezbrižno da se prepustim „slobodnoj ljubavi“, prosto zato što znam da ona ne postoji kao koncept u muško-ženskim odnosima. Ljubav je obavezujuća, seks je rizičan. Kad se sa nekim povežeš u ljubavi, preuzimaš odgovornost za mešanje svetova, za prilagođavanje sopstvenog sveta, za uticaj na nečiji svet. Da li iko slobodno bira da se upusti u takvu avanturu? Mislim, osim nas hrabrih, što nam je uskakanje u lave, poplave i tvistere u znaku i podznaku. Da, za bliskost i povezanost potrebno je herojstvo. A herojstvo se sastoji od srca i muda. Logika kaže: ti uloži muda, ja ću srce, i dalje ćemo zajedno. Ali, logika nema veze sa bitnim stvarima. Ne možemo podeliti hrabrost i petlju, moramo je oboje imati. Moramo napraviti slobodan izbor u slobdan pad. Pad u ljubav. Jer, ako padamo oboje, pašćemo u mekano. Ako padnem samo ja, razbiću se. A ako odmah uskočim sa nekim u krevet, pala sam samo ja. 

Gledam kako bledi sjaj prvog sastanka – nivo energije, entuzijazam, inicijativa, maniri. Kako brojne izgovorene prave rečenice uopšte ne rezoniraju sa danima bez razmenjenih poruka. Nejavljanje je isto poruka i ona glasi „ne mislim na tebe i nisi mi važna, ne pravim za tebe mesta u svojoj svakodnevici“, ili prostije „ne stojim iza svega što sam rekao“. Distanca. Da li je to manevarski prostor, ta distanca? Mesto na kome počinje igra? Nadigravanje, poigravanje. Ali distanca je suprotno od bliskosti i kuda god me vodio iskorak iz zone komfora, tamo ne idem, sigurno. Uopšte me ne zanima ništa što mi nije dato voljno i radosno, što mi nije poklonjeno. I to je za mene potpuno novo. Da nisam zabrinuta da li sam dovoljno dobra, nego razmišljam o tome da li neko može da mi ponudi ono što mi je potrebno. Da li je neko dovoljno ozbiljan da se igra sa mnom. 

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi. 

Sign Up to Our Newsletter

Be the first to know the latest updates

Whoops, you're not connected to Mailchimp. You need to enter a valid Mailchimp API key.