Izazovi majčinstva o kojima vam niko ne govori – odrastanje dece je proces razdvajanja
Kada govorimo o stvarima koje nam niko ne govori o majčinstvu, nismo baš sasvim pošteni. Jer, govorili su nam, ali nismo razumeli. Možda su nam govorili i naši roditelji, a svakako smo slušali o tome da je odrastanje dece proces razdvajanja i gubitka, ali nismo čuli. Nismo razumeli. Neke stvari možemo da shvatimo samo kada ih i sami doživimo.
Odrastenje dece je čudesan proces, oni se menjaju svakog dana pred vašim (budnim i pažljivim) očima, osamostaljuju se na načine koji nas čine ponosnim. Ali od trenutka rođenja, to je proces razdvajanja. I kada tačno njihova samostalnost postaje naš gubitak? Verovatno onda kad odrastu dovoljno da napuste kuću, odu na studije, počnu da žive svojim životom koji se sve ređe prepliće i susreće sa našim…
Kad su mali, svaki korak ka samostalnosti je ponos i olakšanje – prohodaju, progovore, počnu da trče, da se samostalno oblače, voze bicikl, krenu u školu, preuzimaju obaveze i odgovornosti… Dani su beskrajno dugi, puni brige i staranja, ali godine prolete. U uparivanju čarapa, pomaganju oko domaćih zadataka, vođenju kod lekara, ispraćanju na ekskurzije, pranju veša, spremanju hrane, roditeljskim sastancima, preboljevanju prvih ljubavi… Životi naše dece toliko su dinamični i zahtevni, da postaju naši životi – toliko smo usredsređeni na njih, da zaboravljamo ko smo, osim što smo majke. Potpuno smo zaokupljene njihovim potrebama, da zapostavljamo svoje, žrtvujemo se i ne razmišljajući o tome, ulažemo svu svoju energiju i resurse u odrastanje dece.
Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Odlazak dece
Kada smo postali roditelji, preuzeli smo na sebe ulogu koja će trajati do kraja naših života – i možda nismo bili svesni toga, možda verujemo da nismo adekvatno pripremljeni, da nas niko nije upozorio šta to znači. Jer ta se uloga menja i odrastanje dece počinjemo da shvatamo kao proces stalnog razdvajanja. Sve manje smo im potrebni, sve više toga mogu sami, sve više se opiru našem uticaju, postavljaju granice i bune se kada im se suviše mešamo u izbore i akcije. I kada se stvari tako odvijaju, to znači da svoj roditeljski posao radimo kako treba – deca koja su svakim danom sve nezavisnija, postaju sposobni i samostalni ljudi. Suočeni sa njihovom samostalnošću, odjednom se nađemo preplavljeni oprečnim emocijama – srećni smo i ponosni što su hrabri, dobri i pametni, što vidimo da su usvojili vrednosti kojima smo ih učili, da ih praktikuju i unapređuju, da razmišljaju svojom glavom i da na njih možemo da se oslonimo.
Ako smo izgradili poverenje koje ni oni ni mi nikada nismo narušili i izdali, blagosloveni smo među roditeljima, jer naša deca imaju najbolje mišljenje o nama i vole nas i kao osobe, a ne samo zato što smo im roditelji (pa nemaju kud), a i mi cenimo ono što su postali i poštujemo ih kao ličnosti, osim što ih volimo i brinemo kao da su i dalje bebe. Životna poglavlja se zatvaraju i sa svakim završenim ciklusom, počinje novi. Ali, koliko god se radovali samoostvarenju svoje dece, imamo knedlu u grlu i kamen u stomaku, jer naše roditeljsko samoostvarenje ima svoj kraj.
Deca odrastaju prebrzo (a oni žure da odrastu i čini im se da se stvari presporo odvijaju) i jednog dana, dok prvi put pakujete hranu koja će im potrajati neko vreme, tamo negde u njihovom novom životu bez vas, više ne možete da progutate tu knedlu i svarite taj kamen i suze vam kaplju na plastične posude sa poklopcem. Samo da vas ne vide – šta da im kažete, zašto plačete i tugujete, kad su oni toliko uzbuđeni i jedva čekaju da odlete iz gnezda? Kako da im pokvarite radost? Sramota vas je i osećate se kao izdajica, jer ste slabi, umesto da budete ono što je vašem detetu potrebno i na šta je uvek moglo da računa – jaki, stabilni, sabrani, razumni. Da li ste zaista to ikada i bili, ili ste bili takvi – neustrašivi – zato što je to bilo potrebno vašoj deci? I šta ćete sada, kada ste prepušteni sami sebi? Centar života vam je istrgnut iz grudi i znate da morate nekako da se saberete i grdite sebe – pobogu, nije u redu da osećate gubitak, prazninu, bol i tugu, da intenzivno proživljavate kraj, kad je vaše dete započinje novu fazu svog života!
Započećete je i vi, hteli to ili ne. Vratićete se svom razumu, izgradićete svoju svakodnevicu, prihvatićete stanje stvari, prilagodićete se. Samo, biće teško.
Pročitajte i ovo: Držite se dok puštate (svoju odraslu decu)
Ako vas odrastanje dece još nije dovelo do ove tačke, počnite da se pripremate (nemojte reći da vam niko nije rekao!) – razmišljajte o tome ko ste i šta ste bez dece, šta vas raduje i ispunjava (a nisu uspesi vaše dece), kako želite da živite kad deca odu svojim putem? Ako ste izgubili sebe u majčinstvu (a sigurno jeste, manje ili više), bacite se na pronalaženje te osobe na koju ćete biti upućeni, kad deca odu. Ako ste odrastanje dece shvatili kao lično odrastanje, ako ste u tom procesu roditeljskog samoostvarenja pronašli i osvestili bitne delove sebe, bavite se integracijom, bavite se sobom, nastavite sa samospoznajom – ona nikada ne prestaje, a ni materijala za nju nikada ne nedostaje. Sa smanjivanjem potrebe da brinete o svojoj deci, povećajte brigu o sebi, o svom unutrašnjem detetu, o partnerskim i ostalim bliskim i važnim odnosima.
Nagrađujte sebe za uspešno roditeljstvo, a i za sva druga mala i velika postignuća. Napravite planove za budućnost, postavite ciljeve za narednih pet, deset godina, za vreme nakon odlaska u penziju.
Odrastanje dece dovodi do toga da ona odrastu i odu – a vi ste još uvek roditelj. Vaše odrastanje kroz roditeljstvo dovodi do razumevanja da se vaša roditeljska uloga smanjila, promenila, postala sporedna u životu vaše dece i da tako treba da je tretirate i u sopstvenom životu. Aktivirajte uloge koje ste zapostavili, oprobajte se u nekim novim ulogama – upotebite sve što umete za svoje sopstveno dobro, ne zato što to neće učiniti niko drugi za vas, nego zato što imate najbolje mišljenje o sebi, cenite sebe kao osobu i volite svoj život.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.