Načini opraštanja iz duhovnih tradicija širom sveta

Oproštaj je univerzalni duhovni koncept koji svi poznajemo, bilo da se sa njim borimo ili pokušavamo da ga prihvatimo. Stalno moramo da opraštamo i drugima i sebi i svi duboko proživljavamo taj izazovni proces, u kome se često okrećemo veri ili duhovnoj praksi koja nam je bliska.

Prednosti opraštanja su poznate – ono donosi mir, smanjuje stres i leči emocionalne rane. Uvek se radi o tome da rasteretimo sebe i pustimo prošlost, jer je opraštanje lekovito za dušu i neophodno je nama, a ne onima kojima opraštamo.

Od molitve do meditacije, postoje razni načini na koje ljudi pristupaju opraštanju i svaka kultura ima tradicionalne načine na koje ljudi rasterećuju dušu, kroz religiozne i duhovne prakse, duboko ukorenjene u verovanjima, kulturi i kolektivnim vrednostima.

Ako ranije niste razmišljali o univerzalnom kvalitetu različitih sistema verovanja, bićete iznenađeni koliko toga zajedničkog imaju, kad je u pitanju koncept opraštanja, iskupljenja, poniznosti, saosećanja…

Oproštaj u različitim religioznim i duhovnim tradicijama

Oproštaj u hrišćanstvu

U hrišćanskoj tradiciji, opraštanje je u srcu vere i to je stalna praksa, utkana u svakodnevni život, koja se sprovodi kroz molitve i ispovesti.

Molitva je u hrišćanstvu moćno sredstvo za traženje i davanje oproštaja, duhovno osnaživanje i upućivanje molbi svevišnjem. Univerzalna molitva „Oče naš“ sadrži reči upućene Bogu „oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“, koje podsećaju vernike na važnost opraštanja drugima, dok i sami traže oproštaj i milost.

Ispovest je još jedna ključna praksa u hrišćanstvu, bilo da se pojedinac obraća svevišnjem sam, ili kroz ispovedanje svešteniku u ispovednom okruženju. Ovaj čin zahteva hrabrost i poštenje i donosi iskustvo poniznosti i ranjivosti. Kroz ispovest, hrišćani veruju da primaju božju milost i oprost, što im omogućava da sprovedu pozitivne promene i ostave prošlost za sobom, krećući sa čiste tačke.

Duhovno značenje opraštanja je pročišćenje duše, otpuštanje krivice i ljutnje i kretanje napred sa obnovljenim osećanjem mira i utehe, koje pruža osećaj da smo deo nečeg beskrajno većeg od nas samih, čemu se sa poverenjem prepuštamo.

U budizmu

U budizmu je opraštanje važan deo puta ka prosvetljenju, a praksa meditacije je u srcu ovog procesa, kroz koji se radi na otpuštanju sputavajućih osećanja besa, ogorčenja i bola.

Meditacija u budizmu nije samo smirivanje uma, već i put ka dubokoj unutrašnjoj transformaciji, a meditativne prakse pomažu ljudima da se suoče sa svojim osećanjima, razumeju odakle ona dolaze i da ih na kraju otpuste i oslobode ih se.

Jedna specifična praksa meditacije ljubavi i saosećanja, poznata kao Metta, posebno je moćna za podsticanje oproštaja. Praksa upućuje tiho ponavljanje fraza kojima želimo dobro sebi i drugima, kao što su „da sam srećna, da sam zdrava, neka sam sigurna, da živim sa lakoćom“, koje su, u suštini, afirmacije. Kada prizovemo pozitivna osećanja za sebe, njihova vibracija se širi i na druge, uključujući i one koji su nas povredili. Redovno praktikovanje Metta meditacije polako oslobađa bes i povređenost, a na njihovo mesto dolazi saosećanje i razumevanje.

Budistička učenja upozoravaju da je zadržavanje besa i ogorčenja kao hvatanje komada užarenog uglja, sa namerom da ga bacite na nekog drugog – vi ste taj koji biva opečen. Na isti način, usijano ugljevlje krivice nas izgara iznutra i neophodno je, a ujedno i najteže, da oprostimo sebi.

Kroz ovu metaforu, budističko verovanje ističe da se u opraštanju ne radi o odobravanju postupaka drugih, ili rasterećivanju drugih njihove odgovornosti, već u oslobađanju sebe od negativnih emocija koje nas blokiraju. Praktikujući meditaciju ljubavi i saosećanja, možete naći put do mira, saosećanja prema drugima i prema sebi i istinskog oslobađanja od patnje.

U islamu

Muslimani traže oproštaj kroz dove i istigfar, molbe upužene Alahu, koje su vitalni delovi njihove vere. Dove su lične molitve u kojima muslimani traže od Alaha vođstvo, pomoć i oprost, u trenucima tišine i poniranja u sebe.

Uobičajena dova za traženje oprosta počinje sa: „Allahu moj, Ti doista praštaš i plemenit si, voliš praštanje, pa oprosti mi“, dok istigfar uključuje ponavljanje „Alaha za oprost molim“ sa istinskim žaljenjem i kajanjem i obećanjem koje obavezuje na iskupljenje boljim ponašanjem.

U Kuranu piše: „Ko oprosti i pomiri se, Alah će ga nagraditi“, ističući da su opraštanje drugima i traženje oproštaja dela vere i odanosti koja čoveka približavaju Bogu.

Ove prakse pomažu muslimanima da se oslobode krivice, traže mir i obnove duhovnu vezu sa Alahom i govore o tome da je oprost i lični i božanski proces, koji podstiče spokoj i duhovni rast.

Pročitajte i ovo: Pitanja koja podstiču duhovni rast – na dnevnom nivou

U hinduizmu

U hinduizmu, oproštaj je usko povezan sa karmom i darmom – delima prošlosti kojima smo opterećeni i delima koja nas rasterećuju u sadašnjosti – koje su ključne za duhovno putovanje. Dva glavna načina traženja oprosta su pevanje mantri i izvođenje puja (rituala).

Mantre su sveti zvuci ili fraze za koje se veruje da imaju duhovnu moć, a popularna mantra za opraštanje je Gajatri mantra, koja se peva da unese božansku energiju i mudrost, pomažući ljudima da očiste svoja srca i umove od negativnih emocija.

Izvođenje puja uključuje rituale i ceremonije pokajanja, molitve božanstvima i traženje oproštaja, stvarajući sveti prostor za duhovnu obnovu i povezivanje.

Bhagavad Gita (hinduistički sveti spisi) podstiče ljude da oproste drugima, kako bi postigli unutrašnji mir i duhovni rast. Kad pevaju mantre i izvode puje, oni razvijaju poniznost i priznaju svoje nesavršenosti, dok traže božansku milost. Ove prakse pomažu da se oslobode negativna osećanja, ali i da se bolje shvati sopstveno biće i uvide veze između svih bića, što vodi do mirnijeg i saosećajnijeg života.

U judaizmu

Judaizam takođe neguje tradiciju oproštaja, posebno tokom praznika Jom Kipur i Tašlih.

Jom Kipur je najsvetiji i najsvečaniji jevrejski praznik i Dan pokajanja, kada je vreme za post, molitvu i traženje oproštaja od Boga i od drugih ljudi. Prema jevrejskoj tradiciji, morate se iskupiti onima kojima ste naneli nepravdu, pre nego što tražite oproštaj od Boga.

Tašlih je jevrejski praznik čišćenja, koji se pada prvog dana Nove godine, Roš Hašane. U ovom ritualu, ljudi odlaze do vode i simbolično odbacuju svoje grehe (pročišćavaju se), bacajući komadiće hleba ili kamenčiće u vodu. Ovaj čin predstavlja odbacivanje grehova i nepravdi i kretanje ispočetka, bez tereta. Učenja Tore naglašavaju važnost praštanja i pomirenja, podstičući ljude da teže miru i harmoniji u svojim odnosima.

U taoizmu

U taoizmu, drevnoj kineskoj filozofskoj i religioznoj tradiciji, oproštaj se posmatra kao način postizanja unutrašnje harmonije i ravnoteže, koji odgovara životu u skladu sa Taom (Putem) koji je izvor, oblik i suština svega što jeste.

Taoističke prakse, kao što su Tai Či i Či Gong, nisu smo fizičke vežbe, već i duhovne discipline, koje pomažu u razvijanju praštanja. Ove prakse uravnotežuju energiju tela (či) i promovišu mirno i harmonično stanje uma. Vežbajući ove spore i odmerene pokrete, ljudi uče da se oslobode negativnih emocija i postignu unutrašnju smirenost i jasnoću i povezanost sa univerzumom.

Duhovni tekstovi, poput Tao Te Đinga (knjige puta i vrline, koja se pripisuje Lao Ceu, osnivaču taoizma), ističe vrline kao što su saosećanje, poniznost i oprost, kao ključ za uravnotežen život.

U domorodačkim kulturama

U mnogim domorodačkim kulturama, opraštanje je zajednička i holistička praksa, često zasnovana na ritualima i ceremonijama, koje se prenose generacijama.

Ove tradicije se fokusiraju na obnavljanje harmonije unutar zajednice i sa prirodom – na primer, kađenje, koje uključuje paljenje žalfije ili drugih svetih biljaka za čišćenje prostora, uma, tela i duha, stvaraju prostor za lečenje i obnovu.

Ceremonije kao što je „ceremonija plakanja“ koju praktikuje Lakota pleme, pružaju struktuiran način procesuiranja tuge i opraštanja sebi i drugima, podstičući osećaj mira i obnove u zajednici.

Starešine i duhovne vođe su veoma važni u ovim ceremonijama i procesima, jer vode ljude kroz ove prake i osiguravaju da se mudrost i integritet tradicije odražva, zajedno sa ravnotežom i harmonijom povezanosti čitavog živog sveta.

Opraštanje je univarzalna zlatna nit, koja se provlači kroz tkanje ukupnog ljudskog iskustva, prožimajući svaku kulturu, religiju i duhovnu tradiciju, na najdublji način. U svim navededenim praksama mogli ste da prepoznate to zajedničko iskustvo čovečanstva, koje spaja duboko lično sa božanskim i isceljujućim.

Pronađite svoj način da otpustite izjedajuća osećanja koja vas zarobljavaju i blokiraju i da se putem oproštaja, saosećanja i ljubavi povežete sa sobom i univerzumom, doprinoseći svom unutrašnjem miru i oplemenjivanju sveta u kome živimo.

Pročitajte i ovo: Prakse koje će vam pomoći da istražite svoju duhovnost 

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević