Partnerova porodica – genetski izvor nesuglasica

Posle solidnog bračnog staža, počnu da otpadaju mnogi slojevi romantičnih iluzija, koje su vas uvele u bračni život i lagano učite da realnost odnosa nudi mnogo manje od onog što ste očekivali, dok zauzvrat traži mnogo više, nego što ste bili spremni da uložite. Verovali ste da je sve moguće kad se volite i da je ljubav dovoljna i da ćete sve uraditi bolje i drugačije od svojih roditelja (i svih ostalih, čije ste bračne odnose posmatrali i analizirali i obećavali sebi da nećete upadati u takve šablone) i da je vaše zajedništvo stabilno i posvećeno i da vas ništa ne može poljuljati (naročito ne partnerova porodica). Sa godinama ste shvatili da je ljubav drugačija od svega što ste zamišljali i da se najmanje tiče osećanja (kako biste inače mogli da osećate nesavladiv bes i želju da povredite nekog koga volite?).

Shvatili ste takođe da u vašem odnosu ne učestvuje samo vas dvoje i da niste vi jedini koji se pitaju i donose odluke – ona rečenica „ne udajem se ja za njegovu porodicu, nego za njega“ sada predstavlja izraz naivnog bunta i mladalačke arogancije. Birajući partnera, uzeli ste ga zajedno sa njegovom porodicom i koliko god ona bila daleko i držala se po strani (kao i vaša), njeni stavovi i vrednosti ugrađeni su u stavove vašeg partnera (i vaše), a to može biti baš ono što najčešće izaziva sukobe među vama. Porodica partnera je uvek prisutna – neposredno ili metaforički i apsolutno je morate uzeti u obzir i ukazati joj poštovanje, da biste sa njom nekako izašli na kraj.

Naše porodice nas podržavaju – obično tako što efikasno utiču na povećanje razdora i sukoba u našim brakovima. Partnerova porodica je na njegovoj strani, vaša je na vašoj strani. A gde ste vi i vaš partner? I kada ste to zauzeli suprotne strane i postali neprijatelji, sa svojim malim vojskama iza sebe? Svaki put kad se posvađate, tako da jedno drugo optužujete, osuđujete, povređujete (i vređate), članovi porodice skaču i postrojavaju se, spremni da zapucaju. Vi ste, recimo, iz porodice koja ceni intelektualne vrednosti, knjige, obrazovanje, kulturu. Partner je, recimo, iz trgovačke ili proizvođačke porodice. Kad se sukobite – i kad se sukob otme kontroli – vaša porodica u vama podiže obrve i mršti se naizmenično, izražavajući prezir prema „neukoj sirovini“, dok partnerova porodica podozrivo žmirka i skuplja usta u nezadovoljstvu njegovim izborom „pokondirene tikve“ koja misli da je bolja od svih (a naročito njih).

Pročitajte i ovo: Znaci da imate problema sa granicama

Čak i ako ste veoma svesni i tolerantni i uspevate u tome da vas partnerova porodica prihvata i poštuje (a možda i voli), porodični obrasci se stalno mešaju u vaše odnose i uvek ima još nešto da se razume, istoleriše, prevaziđe. Da li je sa godinama partnerova porodica postala i vaša (i obrnuto), ili su deca (unuci) preuzela ulogu tampon-zone i lepka koji drži familiju na okupu, ili barem održava primirje postignuto beskrajnim pregovorima, kompromisima i taktiziranjem?

Svi stalno postajemo stariji – i deca i mi i članovi naših porodica. Težište se menja, centar moći se razgrađuje i sastavlja na nove načine. Onaj ko je bio glavni izvor razdora umire, kao i onaj ko je bio glavni pomiritelj i izvor zdravog razuma u svim krizama. Podrška i sabotaža koju ste doživljavali od bitnih članova vaše i partnerove porodice vremenom nestaje i dolazi vreme kada glavne uloge preuzima porodica koju ste osnovali sa partnerom, vi i vaša deca. Gubitak starijih članova porodice za koje ste bili najviše vezani, ili sa kojima ste se najviše sukobljavali, brutalno vas suočava sa vašom odgovornošću – koliko ste zaista uspeli da razbijete i prevaziđete porodične obrasce, a koliko ste ih očuvali i prenosite ih svojoj deci, mešajući se već sada u njihove buduće partnerske i porodične odnose?

Dokle ste stigli sa neupadanjem u šablone? Znate onu scenu iz nekog od filmova sa Vudi Alenom, čini mi se, u kojoj on i žena leže u velikom bračnom krevetu i počinju da razgovaraju, razgovor prerasta u diskusiju, diskusija u svađu i optuživanje, dok im se njihovi roditelji, jedan po jedan pridružuju u krevetu? Nema slikovitijeg načina da se zamisli i opiše uticaj naših porodica na naše bračne živote. Da li vas hvata jeza (uz napad histeričnog smeha) kad pomislite na (budući) bračni život svoje dece i na vaše i partnerovo prisustvo u njihovim krevetima, odnosno, najintimnijim aspektima njihovih života, iz kojih će crpsti uverenja, predrasude, mudrost, glupost, strpljenje i netrpeljivost, odnosno, sve mehanizme suočavanja, zdrave i nezdrave? Da li očajavate kad pomislite u koliko situacija je taj izvor podrške i sabotaže, taj obrazac koji je partnerova porodica utisnula u njega, a vaša u vas, izgubio pregovore, naveo vas da uradite ili kažete nešto zbog čega se i dalje kajete i ne možete sebi da oprostite, koliko puta vas je automatizam poridičnog modela progutao bez žvakanja i ostavio vas upotrebljene, bez energije, bez jasnoće i bez moći da išta uradite, osim da besnite u sebi, pre svega na sebe?

Pročitajte i ovo: Da li vaši mehanizmi odbrane ugrožavaju partnerske odnose?

Koliko puta ste pokušali da postrojite svoju porodičnu vojsku (imaginarnu, sastavljenu i od onih koji odavno nisu živi, kao i postojeću), da joj date na mestu voljno, da je raspustite i pošaljete u penziju na Kajmanska ostrva? I koliko puta vam je uspelo (to je lakše prebrojati, nego ono kad vam nije uspelo)? Koliko ste samo pokušavali da utičete na partnera da pokuša to isto – da se odbrani, da odbrani svoju porodicu od svoje porodice? Da li vam je ikada uspelo? Da li bi njemu uspelo da ga niste nagovarali (uslovljavali, urazumljivali, dramili, pretili, ucenjivali, prozivali, prizivali k svesti)? Koji se to član porodice zlobno kikoće iza vas? Vaša majka? Njena majka (ne, baka je bila glas razuma i porodični Gandi), prabaka koju niste upoznali, ili neka još dalja pretkinja, koja se preteći nadvija nad svim vašim pogrešnim potezima, jer ste „pokupili gen“ ili je on pokupio vas, kao dobrog domaćina za realizaciju potencijala?

Nije porodica vašeg partnera nemoguća, nego su sve porodice nemoguće. Nemoguće je uhvatiti, sagledati i razumeti sve kompleksne obrasce koje smo nasledili i usvojili, načine na koje su se sudarili i spojili kroz nas u našoj deci, na čije će živote neminovno uticati. Izgleda da nas u našim bračnim krevetima ima mnogo više od šestoro (mi i naši roditelji) – samo sabirajte dvoje po dvoje, sa njegove i vaše strane, unazad, niz porodično stablo, koliko možete da zamislite, a da vam se ne zavrti u glavi. Porodična dinamika je vrtoglavo spiralna, a mi smo samo kanali kroz koje se ta spriala vrtloži. I ako nastavimo da razmišljamo u pravcu porodične psihodinamike, njene istorije i psihopatologije, bićemo ili žestoko zainteresovani, ili potpuno obeshrabreni, a verovatno i jedno i drugo.

Partnerova porodica je kriva za jednu vrstu gena, koji vas naročito nerviraju kad se ispoljavaju u vašem partneru i zabrinjavaju do užasavanja, kad se pokažu u vašoj deci, a vaša porodica za drugu (koja možda isto tako nervira i brine vašeg partnera). Ali, u ukupnom zbiru, svačija (nemoguća) porodica ima neprikosnovene vladare i kontrol-frikove koji znaju najbolje, u sve se mešaju i nikoga ne ostavljaju na miru, kao i one tolerantne koje smatraju slabićima i one druge koje pamte kao mudre. Zatim, tu je zavidna zbirka porodičnih pakosnika i veštica, kao i zavisnika (alkoholičari i kockari prednjače), ludaka, vizionara, kreativaca (često u jednoj osobi), veštih majstora, zabavljača, umetnika, kriminalaca, prestupnika i opasnih manijaka. DNK čorba od svih sastojaka, pa ko šta zahvati. To nam je skuvano, od toga smo pečeni. Možemo prestati da tražimo krivce i početi da shvatamo sistem, da radimo na rasprogramiravanju starih i nekorisnih programa i formiranju novih i naprednijih. Možemo da ubrazamo procesor, da ubacimo više memorije i povećamo operativnu sposobnost i performanse. Možemo da se štitimo od virusa i bagova, da prepoznajemo aktiviranje štetnih programa i da ih premostimo. Možemo da idemo na obuke i seminare, da se edukujemo i osvešćujemo, da praktikujemo porodične i individualne terapije, da se bavimo samospoznajom i transformacijom – to će napraviti razliku, ako ne već za našu decu (a hoće i za njih i to prilično), onda za njihovu i decu njihove dece, kojima ćemo mi biti na dnu komplikovane i nemoguće predačke priče.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.