Perfekcionista – koji si od ova tri tipa?

Jesi li od onih što nikad nisu preterano egzaltirani svojim rezultatima, pa kad drugi gromko aplaudiraju, tebi ništa nije jasno jer je taj rezultat tek prosečan ili sasvim očekivan? Od onih što stalno jure nekakvu pokretnu metu sa natpisom „savršenstvo“, ne shvatajući da se ona ne može stići baš kao ni duga, niti senka? Od onih što sami sebi iz publike prvi poviču „ua!“? 

Kraće rečeno, jesi li perfekcionista? 

Jesi! Žao mi je! Ja bila, videla i pobegla. 

Šta pobegla, još uvek trčim, to mu dođe nešto kao maraton sa preprekama. Sad ću da ti ispričam kako to izgleda iz mog ugla.

Pre nego što se sagneš za start te trke, treba da se pozabaviš priznanjem kojoj feli perfekcionista pripadaš. Od toga ti, u najmanju ruku, zavisi dužina trke.

Ja prepoznajem bar tri vrste perfekcionista: 

Prvi je Klasični perfekcionista – onaj što šerlokovski istražuje detalje i otkriva mane kako kod sebe tako i kod drugih. U poslednje vreme na društvenim mrežama lajkuje citate tipa „bolje završeno nego savršeno“ samo nikako da ih primeni na sebi.

Drugi je Ekstremni perfekcionista – onaj što ne može ni da se pokrene da nešto svrši, jer uslovi nikad nisu dovoljno idealni i nemoguće je sve detalje razraditi do tančina u tako kratkom vremenskom periodu kao što je običan život. Ima na radaru reč „prokrastinacija“ ali je još uvek nije povezao sa sobom.

Tu je još i Nindža perfekcionista – onaj što misli da se svi poslovi rade sa barem 120% truda, što je uvek über-angažovan i fura se na uvek može bolje (i brže i jače – sic!), pa  je neuspeh jednostavno neoprostiv. Kompeticija mu je sve, kolaboracija mu je passé.

Pošto teško da trku možeš da istrčiš sama, gledaj da prvo pribaviš trenera. To je onaj što će prvi iskreno i nežno da ti kaže „nisi ti baš normalna“, razloži ti situaciju na razumne detalje, objasni da je prirodno grešiti i biti običan. Ako u međuvremenu i sama nisi shvatila da ti etiketa „taaako stroga“ i ne stoji baš najbolje, da se nekako ne slaže sa tvojom bojom očiju, on je tu da te stilizuje. 

Lindex naočare / C&A sako

Bilo bi dobro da se okružiš i sa po kojim navijačem. Oni su tu da te usprave kad god poklekneš pred mislima da je bolje da se vratiš na staro, jer je perfekcionizam čist užitak, radost i blagostanje uma. 

I konačno počneš da trčiš. Sve ti se čini da je lakše nego što si mislila da će bit, kad ono – paf – strovališ se preko „linija preko kojih nikada neću preći“. Počne da te izjeda red sumnje, red krivice. 

Nekako se i toga rešiš (čitaj: ti, trener i navijači se raspali od posla), ispreči ti se najveća prepreka, široka i visoka bar dva metra, ma skroz-naskroz na prvi pogled nepremostiva – kontrola. Ako si malo zabušavala sa psiho-fizičkim pripremama, ima živa da se pojedeš – da znaš unapred. Kilometrima ćeš se preispitivati kad, kome i koje konce da prepustiš. Ipak, vremenom, naučiš da dišeš, da sebi kažeš po koju lepu reč i razbucaš svoje strahove. U jednom trenutku dođe i kondicija da se gipko uzvereš i preskočiš taj zid.

I onda trčiš, trčiš i trčiš. Ponekad se usudiš da pomisliš kako si baš jaaako napredovala, da si baš skroz ponosna na sebe i da samo još malo pa ćeš postati „normalna“.

Iza pretposlednje krivine prihvatiš da ćeš u duši zauvek biti bar malo perfekcionista.

I kako je kad prođeš kroz cilj? 

Ne znam, moja trka još uvek traje. Tako je to sa perfekcionizmom – rekoh da je maraton. 

Novo je da sada bar znam da biram “ovde hoću, a ovde baš i ne moram da budem najbolja”. Čak s vremena na vreme znam da izgovorim  „šta je bilo – bilo je, idemo dalje“. 

Svakako, ono što usput saznaš, naučiš, pokupiš je neprocenjivo. Ponekad je čak i zabavno. 

Naslovna fotografija: WANNABE Media studio

Aleksandra Stefanović je autorka knjige “Liderstvo u zrnu soli” i lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih.  Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.