Ples sa bebama slonovima
U ovom mom samogazdovanju, pored onih klasičnih na koje mnoge preduzetnice otkidaju – sloboda, kreativnost, mogućnost da sprovedeš svoje ideje u delo i sl, postoje dve ne tako genijalne stvari koje me baš čine srećnom: ne moram više da idem na kompanijske novogodišnje proslave i ne moram više da se bakćem sa postavljanjem godišnjih ciljeva.
Nemam ja ništa protiv ciljeva, ali…
Muke po SMART-u
U jesen 2005. pripremala sam svoju prvu radionicu za tim menadžera u kompaniji koja je superiorno držala mesto broj jedan na lokalnom tržištu. Iako je u tom trenutku kompanija uspešno radila već osam godina, još uvek je bila na putu od startapa do organizovane kompanije, u tranziciji od haosa do reda. Najveći fokus je bio na povećanju efikasnosti i uvođenju procesa da bi se svi resursi optimalno koristili. Više nije bilo dovoljno da se ljudima kaže da daju sve od sebe, pa smo rešenje videli u postavljanju i usklađivanju ciljeva. I to ne bilo kakvih ciljeva, nego SMART ciljeva (Specifični, Merljivi, Ambiciozni, Relevantni/Realni, Terminski ograničeni).
Procena je bila da će nam to obezbediti da lideri i njihovi timovi budu fokusirani na prave projekte u pravo vreme i da pravi ljudi rade prave poslove. Verovali smo da će nam ciljevi dati bolji fokus, usmeriti pažnju i napor na relevantne aktivnosti, da će nam probuditi dodatnu energiju i pomoći nam da se ne uspavamo u ranije postignutim uspesima. Ujedno smo videli priliku da naučimo mnogo toga novog.
U teoriji je sve zvučalo idealno, smisleno, pa čak i zanimljivo.
U praksi, uprkos obrazovanju i inteligenciji ljudi sa kojima sam radila, neko od slova iz akronima SMART obavezno se gubilo u prevodu. Od one radionice do danas, u različitim kompanijama, malo ko mi je rekao da je ceo proces postavljanja ciljeva baš super, da ih motiviše, pokreće, angažuje.
Muke po DUMB-u
SMART ciljevi su prvi put ušli u poslovnu praksu pre oko 60 godina. Kao i mnoge druge menadžerske prakse iz tog doba, i oni su se fucnuli. U jednom istraživanju iz 2021. godine u kojem je učestvovalo 16.000 ljudi otkrili su da postavljanje SMART ciljeva vodi zapravo lošijim performansama. Samo 14% zaposlenih je reklo da će im njihovi ciljevi pomoći da ostvare nešto važno i veliko, dok značajan broj onih koji postavljaju SMART ciljeve manje vole svoj posao.
Meni lično su postali dosadnjikavi, previše tehnički, bez emocija.
Danas ima mnoštvo alternativa za SMART (eng. pametni). Jedna od njih je DUMB (eng. glupi). Ovaj drugi akronim je pokušaj da se ispravi sve ono što prvom nedostaje i znači:
D je za Dream i pita da li sanjamo velike snove, da li nam je cilj težak jer samo takav nam pomaže da ostvarimo važne stvari.
U je za Uplifting i pita da li nas cilj motiviše, da li nas čini pozitivnim.
M je za Method-friendly i pita da li taj veliki cilj može da se razloži na manje i lakše izvodljive korake.
B je za Behavior-driven i pita da li taj veliki cilj pomaže da se izgrade neke nove dobre navike.
Iskreno, svaki od ovih akronima deluju mi kao nekakva marketinška kampanja koja treba da nas motiviše da „kupimo“ postavljanje ciljeva kao praksu koja će nam pomoći u životu.
Ciljevi bez muke – kao ples sa bebama slonovima
Kažu da kad čovek planira, bog umire od smeha. U boga ne verujem, al’ je činjenica da gomila novogodišnjih odluka i ciljeva nikad ne doživi srećan kraj. Osim što precenjujemo ono što znamo sada, a potcenjujemo ono što budućnost može da donese, te rezolucije često umeju da budu neki grandiozni ciljevi, veliki i teški poput slonova.
Sa ovim iskustvom, nemam ni godišnji cilj, ni godišnji plan. Ne čekam Novu godinu da se pokrenem, da ostvarim nešto mnogo važno, da postanem neka super nova ja.
Imam samo jasnu viziju kakav život želim i cilje(ve) za 2 meseca unapred. Moji ciljevi su kao bebe slonovi – dovoljno teški da mogu sa njima da plešem, dovoljno mali da taj ples bude na grandiozan način.
Moj recept za postavljanje ciljeva nema precizne ni SMART niti DUMB sastojke, već samo 3 pitanja:
- Šta konkretno želim da uradim, da postignem u naredna 2 meseca?
- Zbog čega to treba da uradim – šta će mi ostvarenje tog cilja doneti, da li ću biti za korak bliža svojoj viziji?
- Kako ću to da uradim – šta mi je sve od resursa potrebno da bih ostvarila cilj, šta znam a koja znanja i navike tek treba da savladam, kakva mi pomoć treba?
Na kraju sve začinim jednim „a šta ako…“, jer budućnost je čisto nagađanje. A i lepo se kaže da je najbolji plan onaj koji ti omogućava da menjaš planove.
Pročitajte i ovo: Put kojim se ređe ide – budi CEO svoje karijere
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
