Kolumna 35+: Područje bez signala
Avgust je, u Splitu sam, probudila sam se pre ostatka svoje porodice da bih prošetala duž rive i kroz Dioklecijanovu palaču dok je još nisu osvojili turisti, jutro je mirno i sunčano, odjekuju glasovi ugostiteljskih radnika i dobavljača robe, golubovi opsedaju trgove i jedna po jedna podižu se roletne na poslastičarnicama sa sladoledom. Na Voćnom trgu sedim u senci spomenika Marku Maruliću i posmatram lepo obučene žene koje idu na posao, a onda odlučujem da uđem u knjižaru koja se nalazi iza mojih leđa da bih videla koji se to naslovi čitaju u susednoj nam državi. Pažnju mi privlači “Područje bez signala”, knjiga Roberta Perišića, prema kojoj je nedavno snimljena i veoma dobra serija istog naziva, odličan i dirljiv narativ je u pitanju, ali nastavljam da razmišljam o samom naslovu, u okviru konteksta, a i van njega, kao i o područjima bez signala u mom životu. Nekad znače nevolju, nekad spas od svakodnevice, a u samom Splitu sam otkrila jedno koje me je vratilo natrag u kolosek, pružilo mi priliku da dišem vazduh o kakvom u Beogradu samo sanjam i zauvek mi se urezalo u memoriju kao jedno od najlepših mesta na kojima sam ikada bila.
Marjan, park-šuma, brdo i poluostrvo, neodvojivo od Splita je, ako mene pitate, sveto mesto. Da se razumemo, signala na Marjanu naravno da ima, ali dane smo provodili isključivo u prirodnim uvalama, pa nam wi-fi nije bio dostupan, što se pokazalo kao rasterećenje i uslov za neometano uživanje.
Svaki put iznova ostanem neutešna nad podacima koje mi nedeljno isporučuje jedna od aplikacija, a tiče se vremena koje provodim na telefonu. Vreme je najskuplji resurs današnjice, a razbacujem se njime u svakom pogledu. Možda zato što je neopipljivo, stoga apstraktno i neobjašnjivo mom zauzetom mozgiću, baš kao i kriptovalute.
E, upravo taj mozgić je razmotao sve svoje vijuge i opustio ih kao kuvane špagete da se brčkaju u moru i slanom vazduhu koji miriše na borove iglice čim sam izašla iz Ubera i zakoračila u marjansku šumu.
Hodala sam i disala, prstom prateći granicu između zelenila i plavetnila i to me je činilo srećnom. Kao i činjenica da mogu da se spustim na obalu gde god poželim i da, gde god to bilo, gužve neće biti. U svakoj uvalici bilo je najviše po troje, četvoro ljudi i svi su čitali, ćutali i utapali se u mir. Niko u ruci nije držao telefon. Neki su plivali, neki su mazili svoje pse, a neki spavali u hladu borova koji se pružao duž čitave obale. Na jednom mestu grupa starijih Splićanki igrala je karte, žustro se prepirući zbog neprimerenih poteza u igri. Nemam pojma koja je igra bila u pitanju, ali njihovi srčani povici bili su jedini zvuk koji se mešao sa zrikavcima.
Odabrali smo uvalicu u kojoj je more tog trenutka bilo najlepše boje, kameni sto i klupice pod drvetom čekale su samo na nas, desetak metara dalje na roze peškiru je ležao mlađi par nemačkih turista i nas troje – čovek, žena i dete koje je upravo zaspalo, spustili smo se u svoje parče čistog mira.
Mene je lako učiniti srećnom, shvatila sam to tada, kada sam se naježila od oduševljenja što nam dete spava na tako magičnom mestu. To nam je dalo priliku da se osamimo na dva sata i pročistimo svoje misli u tišini.
Hodala sam po stenama tražeći najbolji prilaz moru, opipavala stopalima stepen njihove klizavosti, našla savršeno mesto za ulazak i potopila se. Postepeno, razume se, more je bilo hladno, ali plivanje u njemu tog trenutka i na tom mestu bilo je vrednije od svega što se moglo ukazati kao posledica. Nijanse plave su se smenjivale u uvali u zavisnosti od strukture morskog tla i sunčeve svetlosti. Zaronila sam u tirkiz i stopalima dotakla mekani pesak. Na obali je bilo mirno, u moru je bilo mirno. Volim da plivam i da zamišljam da sam morski konjic.
Sutradan sam dobila.
Tri dana kasnije vratili smo se u Beograd.
Nikad ne znamo koje će nam kupanje biti i poslednje u sezoni. Nikad ne znamo ni koji će lep dan biti i poslednji lep dan u godini. Možda smo upravo sada najsrećniji što ćemo ikada biti, pa zašto ne bismo uživali u tome? Bez signala, naravno.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Spolja kamen, a iznutra vafl, iliti kako sam zavolela svoje telo
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
