Zašto se deca bolje ponašaju u gostima nego kod kuće

Svi vam govore kako su vaša deca zlatna i divno vaspitana, a vi pokušavate da izrazite zahvalnost, a da ne izgledate previše zaprepašćeno. Ili pribegavate sarkazmu i kažete „to nisu moja deca, pomešali ste“. Ili sami primećujete kako se vaši đavolčići pretvaraju u anđelčiće kad ih negde odvedete i pitate se kakav je to fenomen – zašto se njihovo ponašanje u gostima tako razlikuje od ponašanja u kući?

Možda pomišljate da vas deca ne poštuju i da prosto više vole druge ljude i porodice nego svoju – ali sa tom pomišlju potpuno promašujete suštinu. Nemate razloga za brigu i ne treba da budete povređeni i začuđeni, kažu psiholozi, jer to super ponašanje u gostima može biti znak sigurne vezanosti.

Mnogi roditelji se osećaju isto kao i vi, pitajući se da li su nešto pogrešili i u čemu je tajna – kako da nateraju svoju decu (koja su upravo krenula u vrtić, školu, produženi boravak), da mirno sede i crtaju, ili da legnu i odremaju, da sarađuju sa bratom ili sestrom, ili barem da se ne tuku i ne tužakaju svaki čas, da sklone igračke, da pitaju pre nego što nešto urade. Mnoge majke su bile potpuno zgranute (kao i vi) kad su ih vaspitačice i učiteljice nakon prvog roditeljskog sastanka obavestile da su deca zlatna, da su zainteresovana, druželjubiva, rado obavljaju sve zadatke, pomažu drugoj deci, vedra su, mirna, pristojna i pametna. Mnoge majke nisu mogle da veruju svojim ušima kad ih je dete pitalo „da li smem da idem da se igram (uzmem kolač, pogledam ovu knjigu)”, dok su još pokušavale da se ne čude previše što to isto dete mirno sedi pored njih, dok su u gostima.

Pa, sve majke mogu da odahu, jer iako ih je fino i pristojno ponašanje u gostima (i na drugim mestima), koje su njihova deca pokazala pred njima (ili bez njihovog prisustva) potpuno zaprepastilo, ono je znak zdravih porodičnih obrazaca. Zapravo, samo jedan je zdrav, a to je sigurni tip vezanosti. Sigurne i nesigurne tipove vezanosti, deca ostvaruju sa svojim roditeljima i starateljima u najranijem uzrastu, a ti oblici vezanosti utiču na sve njihove odnose, međuljudske, kolegijalne, ljubavne. Pristojno dečje ponašanje u gostima, ukazuje na to da je vaše dete bazično sigurno u sebe, da su mu potrebe ispunjene, da zna i oseća da je voljeno i zaštićeno – odraslo je sa tim, jer ste mu to pružali od rođenja (i nastavljate da pružate).

Eksperiment sa bebama

Da razmotrimo jedan eksperiment sa bebama, koji je sprovela psihološkinja po imenu Meri Ejsnvort, sa Univerziteta u Virdžiniji, koja je proučavala fenomen sigurne i nesigurne vezanosti.

Majke su tokom istraživanja dovodile svoje bebe u laboratoriju, sedale i puštale ih da se igraju u njihovoj blizini. Nakon nekoliko minuta, ulazila bi nepoznata osoba i sedala blizu njih. U jednom trenutku, mame su nenametljivo napuštale sobu i ostavljale mališane u društvu osobe koju ne poznaju. Ponašanje mališana kada su majke bile tu, kada su izlazile i vraćale se, govorilo je o njihovim stilovima vezanosti. Ejnsvort je otkrila da je većina beba bila sigurno vezana i da su u ovoj eksperimentalnoj situaciji bile srećne da se igraju na nepoznatom mestu sa mamom u blizini, blago uznemirene kada su mame izašle i zadovoljne kada su se vratile.

Ali, nisu sve bebe pokazale sigurnu vezanost. Nesigurno i izbegavajuće vezani mališani bili su ravnodušni u prisustvu majki, nisu obraćali pažnju kada su one izlazile, a izgleda nisu marili ni kada su se vraćale. Anksiozno vezane bebe su se držale za mame sve vreme, bile su veoma uznemirene kada su mame izlazlile, a neutešne kada bi se vratile (možda čak i ljute što su otišle). Poslednja grupa beba koja je pokazala mešavinu raznih emocionalnih odgovora, bez tendencije doslednog ponašanja tokom istraživanja, nazvana je  dezorganizovano-dezorijentisanom grupom.

Pročitajte i ovo: Kako stilovi vezanosti iz detinjstva utiču na vaše sadašnje emotivne odnose

Koreni sigurne vezanosti i ponašanje u gostima

Kako dete postaje bezbedno vezano? Deca koja imaju mame koje odgovaraju na njihove potrebe – teše ih kad plaču, smeju se kada se one smeju, hrane ih kad su gladne i uvek se odazivaju, izgradiće sigurnan oblik vezanosti. Kada majka dosledno ispunjava bebine potrebe, ona stiče iskustvo zaštite i sigurnosti – mama će uvek biti tu da ih uteši i da se pobrine za njihove potrebe. To uverenje čini dete dovoljno sigurnim da istražuje nova okruženja, kada je mama prisutna, jer zna da ima pouzdanog negovatelja, koji će pružiti adekvatnu pomoć, ako nešto krene naopako. Naravno, deca to ne formiraju tako logično u svojoj glavi, ona to osećaju i postupaju na osnovu osećaja. Sigurna su i odvažuju se da rizikuju, jer mogu da dotrče kod mame, ako se uplaše (tako postupaju i svi drugi mladunci sisara).

Pa, kad su tako sigurne u nas i našu ljubav, zašto se naša deca prema nama ponašaju gore nego prema bilo kom drugom i zašto je njihovo pristojno ponašanje u gostima tako šokantno za nas? Izgleda da je odgovor – zato što im je ugodno sa nama. Ona znaju da mogu doživeti potpuni slom i mi ćemo biti tu da ih utešimo i podržimo. Znaju da ćemo ih i dalje voleti, i ako bacaju svoje igračke i odbijaju da ih pokupe, izvoljevaju, „penju nam se na glavu“ i ponašaju se najrazmaženije moguće. Ponašanje u gostima u kome pokazuju svoju razumnu, stabilnu i finu stranu, kod kuće im nije potrebno – pred nama mogu da pokažu svoja prava lica (i male rogove iznad njih), znajući da ćemo ih mi uvek prihvatati i voleti. Mi im i dalje pružamo opuštenost i bezbednost na način na koji neko drugi ili neko nepoznat ne može.

U paketu sa njihovom bezuslovnom ljubavlju i vezanošću, dobijamo i sve ostalo (zar nije tako u svakom bliskom odnosu?) – sa strancima, naša deca se osećaju manje bezbedno, posebno kad mi nismo u blizini, pa je otuda njihovo ponašanje suzdržanije i kontrolisanije. Ponašanje u gostima je rezultat pojačane opreznosti i svesnosti da nisu „svoji na svome“ i da ne mogu da se opuste, kao što mogu sa nama.

Ponašanje u gostima kod odraslih

I to se ne menja mnogo kako deca odrastaju. Mi i dalje ostajemo osobe od poverenja, a uz tu privilegiju idu previranja, mračni trenuci, zlovolja, drskost, sebičnost i razne vrste lošeg ponašanja. Pogledajte sebe – nećete pred nekim nepoznatim pokazati svoju nezgodnu narav, nestrpljenje i neljubaznost, već ćete navući masku iz detinjstva (sa natpisom „ponašanje u gostima“) i bićete predusretljivi, nasmejani i strpljivi.

Sa bliskim ljudima sa kojima se osećamo najbezbednije, ne koristimo maske, pokazujemo svoju ranjivost i svoje loše strane. Deluje kao da to nije fer – naši najbliži ne dobijaju najbolje od nas, oni se nose sa sirovim osećanjima, silovitim promenama raspoloženja, zlovoljom, prkosom (čak i kada to uopšte ne zaslužuju), dok nepoznati i manje bliski vide našu najbolju verziju. Ali dete u vama vam poručuje da je sigurno vezano i da se taj obrazac vezanosti prenosi na vaše najbliže, sa kojima možete da budete ono što jeste i da znate da će vas voleti i da vas neće osuđivati.

Tako stvari stoje i sa vašim „anđelčetom“ koje vas je do maločas isterivalo iz pameti, da bi ga zatim njegovo ponašanje u gostima kandidovalo za Oskara (ili barem neku specijalnu nagradu za performans). To dakle, znači da nešto radite kako treba!

Pročitajte i ovo: Šta je relaciona trauma i zašto posebno otežava život tokom 30-ih i 40-ih godina

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.