Poremećaj ishrane u srednjim godinama – patnja u tišini

Poremećaj ishrane je problem koji obično povezujemo sa tinejdžerskim uzrastom, kada su hormoni i emocije preplavljujući, a psiha nestabilna i neizgrađena. Mladi nisu spremni da se nose sa mnogim problemima, ali, očekivalo bi se (i to verovatno očekujete sami od sebe) da ste u godinama koje se smatraju zrelim sakupili dovoljno mudrosti i iskustva, da ste dovoljno stabilni i čvrsti da možete upravljati svojim osećanjima i rešavati svoje probleme. Nažalost, ovo uverenje ženama prečesto vezuje ruke i ućutkuje ih, pa se u tišini nose sa svojim patnjama, opirući se da priznaju problem i stideći se da se nekome povere.

Preko deset procenata žena starijih od 50 godina pati od poremećaja ishrane, a do poremećaja može doći u bilo kom trenutku u srednjim godinama, u periodu predmenopauze i menopauze. Žene u zrelim godinama mogu patiti od anoreksije, bulimije, kao i prejedanja i ne znati kako da pomognu sebi, a da to niko oko njih ne primećuje, ili se ljudi iz bližeg okruženja ustručavaju da pitaju i ponude pomoć.

Ovaj fenomen prikrivanja problema i patnje u tišini, tipičan je i alarmantan i kad je u pitanju poremećaj ishrane, i kada se radi o drugim problemima (uglavnom o porodičnom nasilju, i raznim oblicima i izvorima nasilja), koje žene prećutkuju – iz istog razloga.

Nedostatak obrazovanja, svesti i samosvesti dovodi do straha i stida i uverenja da su same krive za ono što im se dešava i da je zapravo, najvažnije da to sakriju, a ne da to prestane da se dešava. Žene postaju žrtve toksičnih odnosa i okolnosti, zato što su najpre žrtve sopstvenih pogrešnih uverenja. Žene prećutno pristaju na diskriminaciju i diskriminišu same sebe – dok poremećaj u ishrani ne pravi razliku i ne diskriminiše nikoga i napada ne obzirući se na godine, pol i rasu.

Kao problem žena srednjih godina, poremećaj u ishrani je tek nedavno izbio na površinu, ali je verovatno i ranije postojao, samo je ostajao prikriven. Mlađi ljudi se češće obraćaju za pomoć, jer jasno uviđaju da problem prevazilazi njihovo iskustvo i sposobnost rešavanja, ali zrele žene veruju da treba da znaju bolje, govore sebi da će se sve srediti ako ne obraćaju pažnju, da nemaju vremena da se bave glupostima i minimiziraju problem („neće mi ništa faliti da malo smršam“ „to je zato što sam nervozna i preopterećena, proći će kad se odmorim“, ili, ako preterano jedu „imam zdrav apetit, pa šta smeta da dodam neko kilo, to znači da sam zdrava i jaka“). Ako neko izrazi brigu, jer primećuje promene na njima, one će ponoviti te rečenice koje govore sebi i odbiće da se upuštaju u dublju priču.

Uostalom, one zaista nemaju vremena za sebe – toliko žena u srednjim godinama gubi sebe u ulozi porodičnog servisa! Treba zaraditi za decu na školovanju, brinuti o kući, negovati stare roditelje, održati porodicu i dom, na svaki način – preopterećene obavezama, nemaju kad da se zabrinu za sebe, ili da pomisle da je uzrok problema koji ne priznaju upravo suštinsko nezadovoljstvo, emocionalna praznina, odricanje od sebe, svojih potreba i svojih prava celog života, u korist porodice i društva koje nameće svoja očekivanja i standarde i nema naviku da pojedincima koji se guše ponudi bocu kiseonika.

Pročitajte i ovo: Zašto žrtve koje žene čine ne treba slaviti i glorifikovati

Mnoge žene sa poremećajem u ishrani nemaju vremena da traže pomoć, ili smatraju da ne zaslužuju pomoć, ili ne shvataju da im je pomoć potrebna. Duboko u sebi, možda su uverene da su same krive, ali to je zabluda, o kojoj treba više da se govori, kako bi se doprlo do onih koji osećaju krivicu.

Ako posmatramo svoje probleme kao lekcije koju viša promisao uz našu punu saradnju i dozvolu (iako nesvesnu) šalje u cilju našeg ličnog razvoja, evolucije, otplate karmičkih dugova, mi smo na tragu rešenja i to se razlikuje od osećanja krivice, jer vodi ka osvešćivanju i akciji, bez obzira koji koncept uzroka problema prihvatili. Ali, ako sami patimo u tišini, osećajući krivicu (koju ne prepoznajemo i ne znamo da je toksična), bićemo uvereni da smo pravedno kažnjeni i izvrnućemo naopačke svaki filozofski i religijski koncept, koji nam je poznat i kojim pokušavamo da se utešimo (umesto da se kroz njega osvestimo).

Zato treba insistirati na tome da problemi i poremećaji nisu izbor, da uloga žrtve nije naš izbor, već posledica nedostatka svesti i samosvesti, koju je neophodno razvijati, na ličnom i kolektivnom nivou.

Poremećaj ishrane je psihički problem, mentalna bolest i niko nije kriv što ima taj problem i tu bolest. Izbor je u tome da li ćemo raditi na rešavanju svog problema, ali i on je moguć samo kada problem prepoznamo, priznamo i otvorimo se, kada o njemu razgovaramo.

Odnos prema hrani usko je povezan sa našim emocionalnim i psihičkim životom, sa doživljavanjem sebe, sa samovrednovanjem i samoljubavlju, a poremećaj ishrane je samo simptom, koji najavljuje dublje psihološke probleme, odnosno, dolazi sa njima – anksizonost, depresija, bolesti zavisnosti.

Pročitajte i ovo: Šta praktično znači biti mentalno zdrav

Ako razmišljamo o faktorima koji predstavljaju rizik za pojavu poremećaja u ishrani, moramo uzeti u obzir genetske predispozicije, psihološke, kulturološke i društvene faktore, ali i određene osobine ličnosti, koje nas mogu predisponirati (ali se ne moraju realizovati). Ponekad je poremećaj ishrane izraz kontrole usmeren na hranu, kod ljudi koji su previše perfekcionistički nastrojeni, a anskioznost i opsesivno kompulsivni poremećaji samo pogoršavaju ponašanje prema hrani. Rano otkrivanje poremećaja ishrane je važno, kao i kod svakog drugog poremećaja i bolesti – što se pre dijagnostikuje i pristupi odgovarajućem tretmanu, to su veće šanse za potpun oporavak.

Poremećaj u ishrani se odnosi na ono potisnuto, a pitanje o kome treba razmišljati i tražiti odgovor, jeste od čega osoba pokušava da se udalji, šta ne želi da prihvati, šta maskira kroz odnos prema hrani – a to su često teške emocije i traume. Ženama u srednjim godinama se mnogo toga dogodilo, razna poglavlja života su za njima, mnoge izgubljene bitke, duboka razočaranja, toksični kompromisi, bolni gubici i još bolnija pristajanja – mnogo sadržaja kojima se nisu pozabavile na zdrav način, nisu ih ni razrešile, ni otpustile, ni prihvatile, ni oprostile.

Ima žena koje su patile od poremećaja ishrane u mađim godinama i koje su se oporavile, a onda im se u srednjim godinama nešto desilo, pojavio se okidač koji je aktivirao stare traume i problem se vratio. I to nisu nepredvidljivi i misteriozni okidači, već tipični – gubitak bliske osobe, sindrom praznog gnezda, hormonske i telesne promene u menopauzi. Ali ove situacije ne pokreću samo prethodne probleme, već i aktiviraju nove – žene mogu početi da pate od poremećaja u ishrani, iako ranije nisu imale nikakvih problema. I biće im teško i da zatraže pomoć, i da je prime na pozitivan način i trebaće im mnogo više vremena za oporavak.

Postoji društvena i medicinska potreba za posebnim programima lečenja za žene starije od 40 godina, jer njihovi problemi imaju kompleksniji sadržaj, vuku dublje korene i treba im više vremena za procesuiranje i lečenje. Ali kada jednom reše da se suoče sa svojim problemom i da se posvete lečenju, poremećaja ishrane, i žene u srednjim godinama imaju šanse da se uspešno oporave, sagledavajući svoje mehanizme, učeći da upravljaju stresom i da ga kanališu na zdrave načine, upoznajući sebe i razvijajući samosvest. Oporavak nije linearan proces i recidivi su česti, ali to spada u proces učenja i usvanja novih navika, saznanja i veština.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.