Profi mama: Kako sve gradimo samopouzdanje kod deteta?
Koliko se samo puta dnevno ugrizem za jezik da ne kažem: “Pašćeš!”, “Nemoj tako, prosućeš!”, “Još si mali/a, pusti mene”, “Ja ću, ti idi igraj se”… Ovo su samo pojedini primeri rečenica koje nam prve padnu na pamet u momentima dečjih pokušaja da steknu samostalnost i samopouzdanje. Iz straha i ljubavi često znamo da reagujemo na način koji je za nas lakši, ali da li je za njih bolji?
Prirodno je da kao roditelji zamišljamo budućnost naše dece i pitamo se u kakve će osobe jednog dana izrasti. Ne sumnjam da u toj viziji samopouzdanje zauzima važno mesto. Ko ne bi voleo da mu deca jednog dana budu sigurna u sebe i sposobna da se hrabro nose sa životnim izazovima? Dobra vest je da mi imamo ogroman uticaj na to koliko će vere u sebe deca imati u životu.
Hajde da se vratimo korak unazad i da definišemo samopouzdanje. Ono pre svega zavisi od spoljašnjeg sveta. Potvrda o tome da nešto znamo, umemo, da smo sposobni i kompetentni stvara nam samopouzdanje. Jasno je da se ono veže za određene oblasti našeg života i da imati samopouzdanja u matematici ne znači isto što i imati samopouzdanja u komunikaciji s drugim ljudima.
Za razliku od samopouzdanja, ono što dolazi iznutra je samopoštovanje. Koliko vrednujemo sebe i verujemo u sebe bez obzira na spoljašnje afirmacije je mera našeg samopoštovanja. Dete koje nema razvijenu sopstvenu vrednost teško će razviti samopouzdanje, tako da su ove dve stvari nerazdvojne. Ako ne verujem u sebe, neću imati hrabrosti i volje da učim, pokušavam, prevazilazim izazove, učim na sopstvenim greškama i stičem znanje i iskustvo, čime se gradi samopouzdanje.
Deci činimo medveđu uslugu
Veliki broj autora koji se bave odgajanjem dece slažu se u tome da je prvih 6 godina ključno za razvoj dečje inteligencije, ali i identiteta. Šta tada uradimo, uradili smo, posle se teže menja. No pressure. Upravo je taj period onaj u kom kao roditelji za njih najviše možemo da učinimo u pogledu podrške i usmerenja, kako bi izrasli u stabilne i samopouzdane ličnosti.
A šta mi radimo? Često sputavamo njihovu prirodnu tendenciju za učenjem i sticanjem samostalnosti. Ovo se dešava iz više razloga, ali najmanje iz loše namere. Naravno da za njih želimo samo najbolje i da beskrajno brinemo, međutim, to nekad znači da deci činimo medveđu uslugu.
Želimo da im obezbedimo bezbrižno detinjstvo, da ih ne opterećujemo “stvarnim životom”. Uvereni smo da mi kao roditelji znamo najbolje i ne zastanemo da oslušnemo dete i prepoznamo njegovu autentičnu ličnost. S druge strane, teško nam je da izađemo iz svoje zone komfora i da se nosimo sa neprijatnim emocijama, pa biramo liniju manjeg otpora.
Sve je to potpuno normalno. Ovo govorim iz ugla nekoga ko se sa svim navedenim bori svakog dana. Svesno moram da biram da u svakoj situaciji u kojoj na površinu ispliva moja potreba ili nesigurnost, prvo zastanem, osvestim da lakše nije nužno i bolje, prisetim se onoga što znam i reagujem drugačije. Ili jednostavno viknem u sebi umesto na dete koje će evidentno da napravi haos u svom istraživačkom poduhvatu.
View this post on Instagram
Šta ovo podrazumeva u praksi?
Ukratko, da postanemo roditelji koji osluškuju, odnosno prate detetov ritam i želju za napredovanjem, i stvaraju okruženje koje detetu omogućava da ispuni svoje potencijale.
Čitava Montesori pedagogija, čiji sam veliki poštovalac, zasniva se upravo na ovim principima. Marija Montesori definiše “senzitivne periode”, kada dete očigledno izražava posebno interesovanje za savladavanje određene veštine. Tada treba da učinimo sve što možemo da ga u tome podržimo, jer je to momenat kada će dete to najlakše i najbrže naučiti. Više o njima sam pisala u postu na svom Instagram profilu.
Deca uče po modelu i žele da postanu odrasli što pre. Oni žele da učestvuju u “obavezama” i da dobiju svoju značajnu ulogu u porodičnom životu. Zato mi na dnevnom nivou imamo nebrojeno prilika da im pomognemo da steknu veru u sebe i samopouzdanje. Tajna se krije u sitnim koracima, komunikaciji, podsticanju autentičnosti, puštanju deteta da samo bira kojim će putem ići.
Da konkretizujemo, šta tačno možeš da uradiš kako bi podstakla izgradnju samopoštovanja i samopouzdanja kod svog deteta?
Uključivanje u svakodnevne aktivnosti
Briga o sebi, o kući, o porodici – ne možemo očekivati da će dete samo da obavlja aktivnosti sa godinu ili dve, ali sigurno može biti uključeno. Uvek pitaj sebe: koji deo ovog procesa može da uradi samo? A koji deo možemo da uradimo zajedno? Važna je saradnja između roditelja i deteta. Neka samo provuče ruku u rukav, izvadi deo veša iz mašine, meša smesu za palačinke… Biće nereda i znam da je lakše i brže da sve radimo sami, ali ovakvi trenuci su od neprocenjive važnosti za njihov osećaj vrednosti i sposobnosti.
View this post on Instagram
Slobodna igra i razvoj kreativnosti
Imaj na umu da igra nema isto značenje za nas i za decu. Za njih je sve igra i sve je učenje, ne samo one situacije kada koriste igračke ili su napolju. Najveći izazov je što smo potisnuli naše unutrašnje dete i teško nam je da se upustimo u slobodnu igru, gde pravila nema i gde se najveće radosti kriju u jednostavnim stvarima. Dok si sa detetom, isključi sve ostalo, skloni telefon, eliminiši očekivanja i prepusti detetu da te vodi. Naravno, granice moraju postojati, ali izuzetno je važno da pustiš dete da uživa u slobodnoj igri i da mu se u tome pridružiš. Budite blesavi, igrajte, skačite, izmišljajte. To su trenuci kada ćemo dete ohrabriti i pohvaliti za svaki trud i uživati u dečjem stvaralaštvu. Zapanjićeš se koliko radosti i kvaliteta vašeg odnosa dolazi kao rezultat.
Osvešćivanje načina komunikacije
Jedna rečenica koju sam čula mi je ostala urezana: “Ono što govorimo našem detetu kasnije postaje njegov unutrašnji dijalog.” Toliko je lako da se zaletimo i kažemo Ne, Nemoj, Ne znaš, Ne umeš i slično. Suština je samo da preformulišemo reči koje izgovaramo i da pođemo od pretpostavke da dete treba da ohrabrimo i usmerimo. Ako nešto ne sme, onda umesto Nemoj TO kažemo Hajde da OVO… Isto je i sa rizičnim trenucima, jer je u našoj prirodi da ih štitimo i kažemo Nemoj tamo ili Udarićeš se. Međutim, time govorimo našem detetu da nije dovoljno sposobno. Prihvati da će pogrešiti, da će se povrediti, ali naučiće. Najteže je da se mi nosimo sa neprijatnošću i da procenimo kada zaista možemo da pustimo da nauči na sopstvenom iskustvu, a kada treba da intervenišemo. Ali, s iskustvom i mi postajemo veštiji. 🙂
Negovanje autentičnosti
Svi smo jedinstveni i imamo svoje vrline, mane i afinitete. Kada isključimo očekivanja i potrudimo se da zaista upoznamo autentičnost našeg deteta i podstaknemo njen razvoj, tada ona dobija na snazi i pruža detetu osećaj samopoštovanja. Sigurna sam da je pojedine osobine i želje dece teško prihvatiti, ali mi smo ti koji smo tu da im pružimo bezuslovnu ljubav i podršku. Mi smo ti koji će ih voleti bez obzira na sve, koji će im pružiti zagrljaj kada se sapletu i aplauz kada naprave nešto na šta su ponosni. Čak iako ništa o tome ne razumemo.
Iskreno verujem da je ovo jedan od najvažnijih zadataka koji kao roditelji imamo, jer će utabati put načinu na koji će se naša deca boriti sa svim životnim usponima i padovima. Ne možemo da ih zaštitimo od svega, ne možemo da ih naučimo svemu, nismo toliko moćni, ali ono što sigurno možemo da uradimo je da im pomognemo da postanu osobe koje imaju mindset rasta i znaju da nema toga s čim neće moći da izađu na kraj.
Naslovna fotografija: instagram.com/profimama.rs
Ivana Bunčić je mama jedne Srne i osnivač zajednice Profimama. Na misiji je da pomogne svakoj mami da uživa u ulozi roditelja, savladavajući izazove sa manje brige, a više osmeha. Štreber je u duši i obožava da čita, edukuje se i radi na ličnom razvoju. Organizacija joj je posebna strast, kao stalno aktuelna tema za mame i sve njihove uloge.
