Prva velika ljubav te formira – ili deformiše
Mislim da je to bilo u jednoj od epizoda serije This is Us, to o prvoj velikoj ljubavi koja te formira. Često čujem te neke rečenice koje me pronađu, kao strelice na navođenje, bačene nasumice, privučene magnetom u mom srcu. Mnogo se ovih dana bavim svojom prvom ljubavlju, onom koja me formirala. Prema momku za koga je moja majka (kojoj ništa nisam verovala) rekla “on te je upropastio”. Uostalom, to i nije bila istina. Sve zasluge za upropašćavanje mogla sam da pripišem jedino svojoj majci, i radila sam to. Ona mi je predala u nasleđe ono što nasleđuju žene u mojoj porodici umesto porodičnog nakita. Ropski prsten (onaj što ide tesno uz vrat) nesigurnosti i niskog samopoštovanja, jer nisam zaslužila njenu ljubav. Nikada nije bila ponosna na mene, ni pet minuta. Dobro, jeste pet minuta, jednom kad me doterala kao lutku i povela na neko dešavanje, ili u neku posetu (gde je htela da ponosno pokaže svoju lutkastu devojčicu), ali ja sam uspela da se sapletem, padnem u blato i pocepam (bele) hulahopke. Godinama je prepričavala tu anegdotu, a ja tek sad kontam težinu njenog razočaranja i istinsko značenje te priče. Ja nisam bila devojčica koju je moja majka želela. To što ona možda nikada nije želela devojčicu, a ni dete uopšte, samo je uvertira za tužnu priču mog života hendikepiranog deteta, sa posebnim emotivnim potrebama.
Moja prva ljubav bila je moja emotivno nedostupna majka, a taj odnos je deformisao moj ljubavni život u celini, počev od prve ljubavi (koja me je upropastila). Godinama se već bavim ovom temom i kad god pomislim da sam nešto bitno prihvatila i otpustila – da sam oprostila svojoj majci – pojavi se još nešto – zbog čega treba da oprostim sebi. Žao mi je, oprosti molim te, hvala ti, volim te, ponovila sam do sada stotinu puta po sto osam puta, praktikujući Hoponopono tehniku otpuštanja i opraštanja. Ah, dobro, nastaviću još hiljadu sto osam puta po sto osam puta, ako treba, a izgleda da treba. Ne zato što sam štreber, nego zato što sam zabušant. Mnogo više gledam serije, nego što praktikujem duhovne tehnike, ali eto, ni serije nisu dovoljno bezbedne – umesto da u njima nađem distrakciju, jednostavno emotivno kanalisanje putem uživljavanja u drame likova, ja nalazim strelice na srčano navođenje. Živa meta. Sve me pogađa.
Ovih dana pogodila me ljutnja. Usijan unutrašnji bes, koji je vrlo dugo ključao u meni zaključan. Ja sam pomirljiva osoba. Mrzim da se svađam i konfrontiram i zato sam razvila duboku empatiju i diplomatiju – da bih izbegla ljutnju i sukobe koje ona donosi (unutrašnje, kao i spoljašnje) i da bih uposlila svoju preosetljivost, naučila sam da zaobiđem osude kojima se bavi ego i da uronim u razumevanje koje angažuje dušu. I tako je moja duša uveliko nadrasla moj ego, razgranala se i raskorenila, dok je siroti ego ostao skvrčen i zakržljao. Uvek mi je bilo neobično lako da se razredim poput vazduha, oduzimajući egu kiseonik i gravitaciju, ostavljajući ga da pluta u vakuumu, bezglasno vrišteći.
Povezivanje na nivou duše, to je moja specijalnost, koja se formirala iznad deformisanog ega, nesposobnog da se poveže na nivou granica i poštovanja, jer nikad nije ni imao šansu da nauči. Ljubav duše je laka, ali odnosi u svakodnevnom životu ne opstaju ako se ne utvrde na nivou ega, na adekvatnoj razmeni, sporazumima, zauzimanju za sebe, uverenju da zaslužujem ljubav i poštovanje. U povezanosti duša, koja nema koren u realnosti praktičnog življenja (odnosima ega), duša izlazi na nos. Redovno.
Dete u meni nije bolji deo mene. Ono je tužno. Ono je ljuto. Plače od povređenosti i puši se od besa, jer nije fer. Dete u meni je meta namagnetisana traumama bolne neusklađenosti ljubavi i poštovanja. Oko mene, u meni. Sa mnom. I to sam rešavala uglavnom tako što sam volela neke ljude koje nisam mogla da poštujem, ili sam volela one koji nisu voleli mene – a to sam poštovala. Uvrnuto? Uvrnuto je isto što i deformisano.
Osećanje koje me prati od početka buđenja svesti o sebi, odnosno o tome da sam ja svoj sopstveni materijal koji mogu da oblikujem (i preobilkujem), da se gradim i da ne budem ono što se očekuje od mene (dobra devojčica, lutka), jeste da moram da živim bez nečega bez čega ne mogu da živim i da je sav taj lični rast u koji toliko ulažem, nešto poput džinovskog bonsaija. Hrast sa potencijalom gigantske stoletnosti uzgajan na žednom pustinjskom tlu, zalivan slanim suzama, koji raste tako kako se i gaji – beskrajno kompenzujući vitalne nedostatke.
Bila sam naprosto sjajna u tome! Pored empatije, velikodušnosti, beskrajnog razumevanja svakakvih nepravdi i beskrajnog prihvatanja raznih neprihvatljivosti, uzgajila sam električni šarm, suptilni i nepogrešivi smisao za ono što je kul, što je genijalno, što je umetnička intervencija, razvila sam specifičan književni ukus i sjajan smisao za humor, a da nisam postala kulturni i intelektualni snob. Razvila sam upečatljivu autentičnost, originalnost u izgledu, ponašanju, izražavanju sebe u svim aspektima. Prikupila sam svoj integritet iz zdrave brdske genetike svog oca i njegove porodice i spojila ga sa neurotičnom harizmom moje majke i njene ženske linije i – bonsai! Veličanstveno je to drvo, divlje izuvijano oko ničega, maštovito olistalih šupljina pogodnih da se u njima gnezde veverice, neshvatljivo pognuto na sve strane, a uspravno, nesigurno uzemljeno jedino zmijastim vlatima čiste posvećenosti postojanju. Divim se svom delu. Uradila sam najbolje što sam umela, sa materijalom koji sam imala. Napravila sam odlično skrovište za ono tužno i ljutito dete u meni, koje je uvek želelo kućicu na drvetu, a bilo je zadovoljno i običnim račvanjem grana, na kome može da sedi, visoko iznad običnog sveta, obuzeto svetom u svojoj glavi.
Ali džinovski bonsai nema mnogo obožavalaca, a naročito nema mnogo poznavalaca. Neki u njemu vide samo hipertrofirano, čudovišno drvo, koje ima finu hladovinu, ali žulja leđa. Neki vide samo šupljine. Neki samo izbočine. Neki vide priliku za svoju sopstvenu kućicu na drvetu, pa mi se popnu na glavu i tu se igraju. Ali, uglavnom, malo postoje u hladovini i radije posmatraju izdaleka.
A ja se osećam neadekvatno. Kvrgavo. Prazno. Naseljeno vevericama. Sasušeno. Čudovišno. Nedostojno ljubavi i poštovanja, koje pripada jednom normalnom stoletnom hrastu.
I naljutila sam se. Nešto je probušilo onaj balon u kome obitava moj zakržljali ego i moje samopoštovanje se probudilo i pobunilo. Hoću ono što hoću. Zaslužujem ono što hoću. Pripada mi ono što zaslužujem. Hoću ljubav i poštovanje. Na nivou duše, na nivou ličnosti, na nivou svih nivoa interakcija i odnosa. Neću više da volim i poštujem nedostupne i neću više da volim nedostojne poštovanja. Voleću i poštovati samo one koji vole i poštuju mene. I moraću još da poradim na tome. Žao mi je, oprosti molim te, hvala ti, volim te – moraću još mnogo puta da kažem sebi.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
