Držite se dok puštate (svoju odraslu decu)
Deca rastu, a vi činite sve što možete i umete da biste ih uputili, usmerili, zaštitili, omogućili im da razviju svoje potencijale. Ako ste dobro uradili svoj posao, deca rašire krila i odlete iz gnezda, pre ili kasnije (uglavnom pre). Priznanje vašeg uspešnog roditeljstva je praznina u srcu, praznina u stomaku, praznina u životu, shvatate dok puštate. Ta praznina traži da se popuni, a to je prilika (koju niste ni želeli, ni tražili), da se više bavite sobom, svojim interesovanjima i svojim životom, nezavisno od dece. Kad se ona osamostale, morate i vi, a to je teško i bolno. Ali, snaći ćete se.
Ono o čemu pričamo ovde je druga zbunjujuća stvar – šta znači pustiti svoje dete? Da li to znači da treba da se „odsečete“ i da vas više nije briga, da se povučete u potpunosti i da više ne pokušavate da mu pomognete i da se ne mešate u njegove probleme? Delom da, ali ne tako radikalno. Naravno da nećete prestati da budete tu za svoje dete, samo što će možda doći vreme kada će ono morati da se najavi i „zakaže“ vam susret ili razgovor, da biste mogli da budete tu. Odvajanje od dece je prirodno, ali je vrlo izazovno, a nezavisnost i granice su zdrav deo tog odvajanja. Međutim, važno je da zadržite vezu dok puštate svoje dete u njegovu nezavisnost. I da to radite na način da ne namećete svoju brigu i ne preuzimate rešavanje njegovih problema u svoje ruke, a da ipak pomognete kad vam traži pomoć.
Važno je održati redovne kontakte, porodične skupove, kad god je to moguće, važno je proširiti krug porodičnog prihvatanja na partnere vaše dece (i njihove roditelje i članove porodice), jer na taj način svi dobijaju – više prihvatanja, širi porodični krug, više podrške, više ljudi koji su uključeni i zainteresovani, koji jedni drugima žele sve najbolje i na koje mogu računati. A dok ne dođe do širenja krugova, morate da prođete kroz čitav proces odvajanja i podrške osamostaljivanju svog deteta, dok istovremeno pronalazite načine da podržite sebe dok puštate dete.
Postepeno, vaša deca počinju da vode svoje odvojene živote, o kojima znate samo onoliko koliko ona žele da podele sa vama. Počev od tinejdžerskog uzrasta, deca grade svoju privatnost, ili se bore za nju, a vi to treba da prepoznate, prihvatite i podržite. To je vaš posao – balansiranje sa preosetljivošću svoje dece, sa novootkrivenim samopouzdanjem kombinovanim sa nedostatkom iskustva, sa trenucima kada žele da budu ostavljena na miru, da urade stvari baš onako kako su zamislila, sa imperativom da se ugrizete za jezik i ne kažete „lepo sam ti rekla, upozorila sam te, nisi hteo da me slušaš, tako si tvrdoglav“, a da ipak pružite utehu i podršku kad novoformirani individualac regresira u petogodišnje dete. Morate biti pažljivi dok puštate da biste mogli da upravljate promenljivim odnosima sa svojom odrastajućom decom, da biste im i dalje bili osoba od poverenja, koja ne osuđuje i ume da pruži dobar savet, da sasluša i uteši, a ne neko ko ih sputava u sticanju iskustva i nezavisnosti.
Pročitajte i ovo: Šta adolescentima zaista treba od roditelja
Ako ste suviše zabrinuti, opteretićete svoju decu. Imaće osećaj da nemate poverenja u njih, da ih sputavate i ne puštate, da ne verujete njihovim odlukama. Ako ste suviše željni da zadržite blizak odnos sa njima, mogu osećati da ih gušite svojom potrebom za bliskošću, koju su oni prevazišli. Morate biti veoma vešti u balansiranju, da ih ne biste gušili i očekivali od njih više nego što su spremni da pruže, morate im verovati i morate ih pustiti da prave sopstvene greške i udaraju glavom o zid – a to je najteže. I kada vam se žale zbog toga što ne znaju šta da rade u teškoj situaciji, ne smete im reći šta da rade, ne smete likovati što dolaze kod vas po utehu, ne smete se ljutiti što su doveli sebe u takvu situaciju. Dok puštate, prosto ih morate i dalje razumeti, saslušati, razgovarati sa njima i pomoći im da bolje shvate sebe, morate im biti prijatelj, a ostati roditelj.
Držite se, to je zaista teško. Morate posmatrati iz prikrajka i prihvatiti da niste u položaju da vidite celu sliku, morate prihvatiti da ne znate sve o svojoj deci, kao i da vam se ono što vidite i saznajete uopšte ne sviđa. Ne smete kritikovati njihove izbore i tražiti više bliskosti, morate – opet – staviti njihovu dobrobit na prvo mesto. I morate prihvatiti da to sada radite na drugi način, ne tako što se žrtvujete i posvećujete, nego tako što se povlačite dok puštate svoju decu, tako što im šaljete ljubav i poverenje, umesto strepnje, kritike i sumnje. Vaša moć da ih zaštitite odavno je nestala, kao i vaša moć da ih usrećite i pružite im svu ljubav koja im je potrebna. Kad deca odrastu, treba im mnogo više od onog što im roditelji pružaju, treba im ceo svet i potrebni su sami sebi. U tom procesu, vi ne smete biti faktor smetnje i ograničavanja, nego morate ostati ona stena oslonca i stabilnosti, koja ste uvek bili. Što je užasno teško. Kako da se držite, kad vam se ceo život pomera iz temelja? Takođe, morate (toliko toga morate) prepoznati svoje strahove i morate transformisati svoju vezu sa decom koja odrastaju i odlaze (ili su već otišla). Morate prevazići svoju brigu i pogledati objektivno ono što govorite sebi i ono što osećate.
Pročitajte i ovo: Redefinicija sebe u braku i porodici (u susret srednjim godinama)
Da li mislite da biste manje brinuli kad biste se češće čuli sa svojim detetom, kada biste imali redovne izveštaje? Da li strahujete da ćete izgubiti vezu, ako nije intenzivna i ako se ne čujete svakodnevno, ili vše puta nedeljno? Da li imate potrebu da znate gde je i šta radi u svakom trenutku, da biste mogli da se uverite da je dobro. Da li verujete da i dalje morate da štitite svoje dete i da mu pomažete da donosi odluke? Da je sve ovo vaš posao?
Pa, najnovija vest je da se vaš posao promenio. I da uopšte nije lakši.
Deca ne treba da vam pomažu da upravljate svojom brigom, prazninom i preplavljujućim osećanjima, to morate sami. Ne možete tražiti više njihove blizine i poveravanja da biste se osećali bolje. Morate sami da se bavite svojim osećanjima. Proučite ih, ispitajte ih sa svih strana. Zapitajte sebe kako se osećate zbog faze odnosa u kojoj se trenutno nalazite, pitajte se koje misli stvaraju ta osećanja. Pitajte se kako biste voleli da se osećate u ovom trenutku, šta možete da odlučite da mislite, da biste se osećali povezanije i pozitivnije u vezi sa vašim odnosom. Pitajte se šta bi vam omogućilo da, dok puštate, bolje upravljate svojim umom, da biste kanalisali zabrinutost i anksioznost. Šta možete da uradite da biste poštovali granice koje vam dete postavlja, a da i dalje održite vezu – to je ključno pitanje.
Roditelji neumorno rade da bi pomogli svojoj deci u svakoj životnoj fazi – stalno pratimo i učestvujemo. Završimo sa njima osnovnu školu, kidamo se oko izbora srednje škole, strepimo oko upisa na fakultet, prolazimo kroz njihove prve ljubavi (i bolna razočaranja), kao da ih sami proživljavamo. Mnogi roditelji izgovaraju iste rečenice „hvala bogu da je školovanje zaršeno, ne znam kome je bilo teže“, ili „sad smo u fazi ozbiljne veze, videćemo šta će tu da se dešava“. Mi zaista proživljavamo sve sa njima, a njima to u nekom trenutku počne da smeta. Žele da žive svoje živote, da proživljavaju svoja iskustva i osećanja, a da im ne virimo preko ramena, da ne osećaju da smo tako prisno umešani. I dok puštamo, mi učimo da poštujemo njihovu privatnost, da ih pitamo šta će da rade, umesto da im predlažemo šta da urade i da li im je potrebna pomoć, umesto da uskačemo nepozvani.
U jednom trenutku postavljanje granica postaje obostrano – naprosto ne možete da odgovorite na njihov zahtev ili potrebu, jer vas nisu upozorili na vreme, nisu vam „zakazali“ i vi ne možete da ostavite sve što radite, da biste im bili pri ruci. Kada deca u odrastanju počnu da shvataju da „ne visite na čiviluku“, da imate svoje planove i dinamiku i da imate svoj život koji nema veze sa njima, to znači da su zaista odrasla i da je odnos poštovanja granica postao dvosmeran. To je konačni dokaz da ste odlično odradili roditeljski posao. Uspešno ste sproveli odvajanje i sada možete relativno ravnopravno da sarađujete, imajući u vidu obostranu dobrobit.
Ako ste sve vreme uključeni i prisutni, prateći dinamiku razvoja svoje dece, sve ovo ste shvatili i iskusili. Mnogo ste naučili. Mnogi roditelji, takođe, izgovaraju i rečenicu „mnogo sam naučio od svoje dece“ – to su roditelji koji su prebrodili proces razdvajanja i zadržali vezu sa svojom decom, to su roditelji koji su evoluirali i koji nastavljaju da uče. Taj roditelj, ako već niste, možete biti i vi, sasvim sigurno.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.
