Roditelj odraslog deteta – posmatrač, slušalac, svedok
Opet se svađaju. Čujem telefonski razgovor koji ne želim da čujem i pokušavam da ne čujem. Uspevam da skremblujem reči, ali čujem ton i srce mi tone. I znam da ću posle još morati da slušam, iako sam sto puta pokušala da se izvučem. Moje dete je u nesumnjivo toksičnom odnosu sa nečijim drugim detetom. To drugo dete dolazi kod nas, pije sa mnom kafu, spremamo klopu, opere sudove posle. Nema druge dece, to su sve naša deca. I kad mi se moje dete žali na nečije drugo dete, ja ne mogu da sudim, ja sve uzimam u obzir i ne mogu prosto da stanem na stranu svog deteta. Mogu samo da kažem: „Pitaj se zašto ti je potrebno to iskustvo, šta odigravaš, koje svoje, ili moje ili neke porodične obrasce ponavljaš?“ I onda pričamo o svim toksičnim odnosima koje poznajemo u našoj familiji. To mogu. Da razgovaram, ukazujem, povezujem. Ionako samo to i radim, celog života. Posmatram, analiziram, osluškujem, osećam, razmišljam.
Dete moje sestre je raskinulo sa nečijim detetom. I neće ništa da joj kaže. Ona nema tu privilegiju da sluša, ali ne može da ne primećuje i da ne oseća. Razgovara sa majkom tog drugog deteta i pokušavaju zajedno da shvate šta se to desilo njihovoj deci. Pokidaše se žene, užasno im je teško, pate zbog svoje dece. Obe su ono drugo dete prihvatile kao svoje i sad ne mogu da prihvate da više nemaju dvoje dece.
Dete moje prijateljice se opet svađa sa nečijim detetom. I ona sluša i ludi. Pričamo o toksičnim odnosima naše dece, o svojim toksičnim odnosima, o obrascima. Osećamo se odgovorno. Predale smo im svoje nerešene probleme, genetski, energetski, karmički. Osećamo se umešano. Pokušavamo da se ne mešamo, da zadržimo distancu, da ne činimo ništa što se od nas ne traži. Osećamo se odvratno. Bespomoćne smo. Moramo da posmatramo, slušamo i svedočimo. Osećamo se poraženo. Moramo da verujemo da će naša deca umeti da se nose sa svojim iskustvima, da će steći dragocene uvide, da će im samospoznaja doneti samoljubav, da će im uspeti ono što nama nije. Da imaju zdrave odnose sa drugom decom.
A kako da verujemo da će oni uspeti, kad nama nije uspelo? Kad smo i same zaglavljene u svojim obrascima, iako se stvarno trudimo. Napravile smo neke pomake, istina. Moja sestra, posle braka sa psihotičnim ocem svog deteta ima nekog tipa, koga krije od ostatka porodice. Pomaže joj prilično, kad je tu. Kuva, kreči, popravlja po kući. Nema veze što je ilegalac, to je njihova stvar. Moja prijateljica, posle tragičnog gubitka oca svog deteta i dugog udovištva, stupila je u drugi brak, nakon desetak ilegalnih godina. Kad su stvari postale legalne, ispostavilo se da su sto posto toksične. Izdražala je jedno godinu dana i gotovo. Ja sam u platonskom odnosu, u kome sam saznala o sebi i svojim toksičnim emotivnim obrascima više nego u bilo kom odnosu. Eto, stigle smo donekle, nas tri. A stigle smo i u srednje godine i pomišljamo koliko ćemo još moći da guramo i da li ćemo napraviti još neke pomake, da li ćemo doživeti da vidimo da naša deca prave pomake, da stižu donekle, u svojim odnosima.
Mnogo pričamo o ljubavi, mnogo otkrivamo o ljubavi. Uglavnom o onome što ljubav nije, a što smo verovale da jeste. Pričamo o ljubavima naše dece, uglavnom o tome kako nemaju pojma šta je ljubav, kako im se čini da je ono što im se se čini i kako su suviše mladi da prepoznaju ono što ljubav jeste, tamo gde jeste. Pokušavamo da se pomirimo sa tim da naša deca moraju da steknu sopstvena grozna, tragična, traumatična, bolna i razarajuća isksutva, da bi mogla da rastu i razvijaju se, da bi stigla donekle. Mnogo se smejemo. Uglavnom sebi i svojim glupostima, zabludama i blamovima. Gluposti, blamovi i zablude naše dece nam uopšte nisu smešne. Gorko nas pogađaju tamo gde smo najranjivije. U srce uverenja da su naša deca bolja od nas. Pametnija, sposobnija, sebičnija (da, stanemo da prodiskutujemo o ovom pojmu i na kraju zaključimo da je sasvim adekvatan), u srce straha da to nije dovoljno da budu srećna. U srce činjenice da same nismo srećne. Ne u onom smislu oko koga se složimo posle razmatranja ovog diskutabilnog pojma. Ne u ljubavi.
Sreća je precenjena, i u tome se slažemo. Ali ipak je želimo za decu. Za svu decu. Njihovi bolovi i padovi pogađaju nas u srce nade da ćemo dovoljno dugo živeti da i same osetimo još malo te sreće. Malo. Makar kroz njihovu sreću.
I tako, posmatramo, slušamo, svedočimo. Razmenjujemo iskustva koje smo stekle kao svedoci. Pomišljamo da bi nam bilo lakše da naša odrasla deca nisu tu, da svoje komplikovane živote i toksične veze imaju negde gde ne možemo da ih čujemo. Pomišljamo da je to sebična pomisao, pa smo zadovoljne što možemo da budemo malo sebične. Onda shvatimo da nam ne bi bilo lakše, nego bismo, kao moja sestra, pokušavale da sastavimo slagalicu same. Znale bismo da nam deca nisu srećna, gde god da su.
Sećam se da mi je otac jednom rekao da ne može više da sluša i da mu dođe da uleti u moju sobu i da izbaci mog tadašnjeg toksičnog dečka koga sam obožavala. Rekla sam mu da to ništa ne bi pomoglo. Što je on znao, pa nije ni pokušao da interveniše. Sećam se toga često, htela, ne htela. Svaki put kad slušam i osećam poriv da se umešam. Ne bi pomoglo. Ne pomaže ni to što posmatram, slušam i svedočim. Ali možda i ne treba da pomaže, osim na način na koji grozna isksutva pomažu – treniraju ti živce, šire ti vidike, donose mudrost prihvatanja. A prihvatanje je najteže. Zato tako sporo evoluiramo. Zato nećemo videti svoju decu kako nas nadilaze u ljubavi. Oni mogu odande dokle smo mi stigli. A mi moramo stići mnogo dalje nego samo donekle, da bismo im omogućili da se efikasnije oslobađaju toksičnog genetskog (energetskog, karmičkog) emotivnog otpada.
Zato moramo više i bolje da prihvatamo. Da malo ubrzamo evoluciju.
Ako vam se ovaj tekst dopao, pročitajte i: Možemo li verovati rođenoj deci
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
