Šta adolescentima zaista treba od roditelja

Kad vam deca dođu u osetljive godine puberteta i adolescencije, brinete zbog pritiska koji trpe na društvenom i akademskom nivou – da li će se uklopiti u zadate okvire i kako da se uklope, a da sačuvaju nezavisnost i mentalno zdravlje, da ne podlegnu stresu i postanu depresivni i izgubljeni.

Kako najbolje da im pomognete? Neuronauka ima neke odgovore na pitanje šta je tinejdžerima zaista potrebno od roditelja, u vreme ovog rizičnog, ali uzbudljivog perioda života.

Devedeset posto onoga čemu nas uči neuronauka, zna svaka mudra osoba, na osnovu zdravog razuma i iskustva. Ali, onih deset posto čini razliku.

U procesu tranzicije iz detinjstva u adolescenciju i roditelji i vršnjaci imaju veoma važnu ulogu. U uzrastu od 9 do 14 godina, deca sve više traže poštovanje i divljenje, postaju osetljiva na sve u vezi sa statusom i vrednovanjem.

Prihvatanje, pripadanje, vrednovanje – stalo im je da budu cenjeni ne samo u vršnjačkim grupama, nego i među odraslima, brižnim nastavnicima, trenerima, roditeljima. Za decu sa većim rizikom od anksioznosti i depresije uloga roditelja je najvažnija. Ako se bore sa problemima identiteta i uklapanja, to može biti zato što se osećaju nesigurno, a roditelj može da obezbedi strukturu podrške. Ne možete im prosto reći, ili narediti šta da rade, ali možete koristiti tehniku motivacionog intervjuisanja. Svojim adolescentima postavite niz pitanja, navedite ih da malo razmisle zajedno sa vama, pomažući im da identifikuju nešto što žele da urade, a zatim im ponudite pojedine pristupe i načine da razmisle o svojoj situaciji. To je proces i vrlo je izazovan. Potrebno je da roditelj ostane uključen i da nadograđuje svoj odnos sa detetom, tako da ga upućuje ka autonomiji, na način koji, zapravo, zbližava. 

Iskustva imaju svoju biološku podlogu i oblik. Kada je u pitanju suočavanje sa „pretnjom društvenog vrednovanja“, odnosno, strahom koji neko oseća kada razmišlja o tome kako će ga društvo proceniti, on ima snažan fiziološki odgovor. Većim delom istorije, prihvatanje unutar plemena bilo je od ključne važnosti za opstanak.

Jedna od najopasnijih stvari koju radimo u savremenom svetu je razvijanje velike brzine u vožnji, ali u ovoj situaciji nema mnogo uzbuđenja. Međutim, kada stanete pred grupu ljudi da nešto kažete o sebi, nivo uzbuđenja (trema) biće zaista visok. Za adolescente, intenzitet emocija koje doživljavaju povodom izloženosti proceni, još je značajniji. Oni strahuju da li su cenjeni, da li se uklapaju i da li pripadaju društvu u kom se nalaze.

U kontekstu anksioznosti i depresije, mladi ljudi ova pitanja ponavljaju iznova i iznova, stalno razmišljaju o tome i brinu. Setite se svojih tinejdžerskih iskustava, kada vas je neko pogrešno shvatio, ponizio, osramotio, izrazio nepoštovanje – kako ste se osećali, psihički i telesno? Ta iskustva izazivaju veoma snažan fiziološki odgovor, a ako se taj scenario stalno mentalno ponavlja, neuronski sistemi će naprosto varničiti! Fiziološke korelacije u mozgu odražavaju obrasce ponašanja i emocija, koji se aktiviraju u tim situacijama.

Osećaj da smo cenjeni i kompetentni, da se osećamo dobro zbog sebe, delom se oblikuje onim što nam ljudi govore, ali je u velikoj meri oblikovano našim iskustvom kompetencije. Ovo je važno, jer osetljivim roditeljima daje prave ideje – da kažu pravu stvar i da svojoj deci pošalju poruku da su u nečemu dobra, da ih upute na iskustva u kojima će oni sami proveriti tu poruku i identifikovati je kao istinitu. Savladavanje nekog izazova, usavršavanje u nečemu, donosi iskustvenu nagradu. To je deo razloga zbog kog tinejdžer koji nije u stanju da uči ni pola sata, provesti 15 sati igrajući video igrice sa maksimalnom pažnjom i uključenošću.

Anksioznoj deci možete dati sve moguće kognitivne informacije o tome kako nešto nije opasno, strašno i preteće i to neće uticati na njihovo ponašanje. Moraju da nauče kroz svoja sopstvena iskustva, kroz stepenovano izlaganje, kako da se suoče sa nečim što im je neprijatno, da vide da to mogu da podnesu, a sledeći korak je suočavanje sa nečim malo težim. Na ovaj način se ohrabruju, stiču više samopouzdanja da se upuste u istraživanja i zadovolje svoju prirodnu radoznalost i smelost. Čak i veoma anksiozna deca kroz postupak stepenovanog izlaganja, stiču više smelosti i više želje za senzacijama.

Kada pokušavate da podržite dete i pružite mu strukturu u tom procesu, sve što činite da ga usmerite ka onome što mislite da bi adolescent trebalo da uradi, verovatno će biti kontraproduktivno. Ako dete oseća potrebu da bude cenjeno, oseća se umanjeno kada mu odrasla osoba kaže šta treba da uradi. Čak i ako je najveći deo onoga što kažete korisna informacija, mladi čuju onaj najmanji deo zbog koga se osećaju nesposobno. Činjenica da nisu u potpunosti sposobni da sami donose odluke je van svrhe, uopšte ne igra ulogu. Imajte u vidu onaj citat „ljudi će zaboraviti šta ste rekli, zaboraviće šta ste uradili, ali nikada neće zaboraviti kako su se osećali“ – to je posebno tačno za adolescente. Veoma je važno da se osećaju uzdignuto, a ne umanjeno. Čim ih „uhvatite“ da prave pozitivan pomak, to morate prepoznati i izraziti svoje uvažavanje i divljenje. Ako im u tom trenutku uputite kritiku, izgubili ste ih.

Praktično, stvorite kontekst koji im daje niz opcija i dozvoljava da pronađu nešto relativno prosocijalno i zdravo za istraživanje. Mudri i osetljivi roditelji to rade intuitivno, ali ako deca ne nalaze ništa od toga u školskoj sredini (neki sport, ili neki predmet u kome su dobri), može biti teško organizovati kontekst u kome mogu da ostvare pozitivno iskustvo na liniji „sticanja majstorstva“. Ono što daje osećaj uzdizanja, proširenog osećaja sebe, jeste mogućnost da doprinesete nečemu većem od vas samih, a filozofija poznaje taj koncept kao „smisao“ mnogo pre nego što se pojavila neuronauka.
Kao deo onoga što se biološki dešava sa početkom puberteta, jeste aktiviranje strasti, paljenje varnica koje može izazvati određena aktivnost, određena osoba, iskustvo prvog zaljubljivanja. Ali, takođe može da se poveže sa osećanjem svrhe i smisla, što vam daje širi teren za prepoznavanje i suptilno usmeravanje onoga što se dešava u mozgu deteta.

Da biste bili u stanju to da radite, morate kanalisati sopstveni stres, imati uvide u svoje unutrašnje sadržaje i modelirati smireno ponašanje. Morate biti svesni da sadržaj vaših rečenica potpuno gubi važnost, ako ton glasa i vaša emocija prenose drugačije signale. Možete izgovarati prave reči, a njima preneti poruku koje niste svesni, jer ste pod nabojem, a ako je vaš tinejdžer posebno osetljiv, to će ga veoma uznemiriti.

Ali, ako pokušate da odgurnete negativno, samo ćete aktivirati negativnost. Pokušaj da ne budete ljuti i frustrirani kada se tako osećate, neće uspeti. Ne radi se samo o tome da budete smireni, već i da budete iskreni. Deca prepoznaju ono lažno, njihov detektor laži je nepogrešiv. Kada niste u stanju da pružite adekvatan fidbek, to morate reći. „Ne osećam se dobro i nisam u stanju da ti se sada posvetim, ali kad se malo saberem, razgovaraćemo, obećavam“ je rečenica koja je prihvatljiva, kada je deo otvorene, dvosmerne komunikacije i kada na kraju ispunite obećanje. Suptilno balansiranje granicama mora biti obostrano – dete će poštovati vaše granice, kada vi poštujete njegove i kada ste pošteni. Negativno se mora uvažiti i prihvatiti, da bi se razvijalo pozitvno – modeli održavanja mentalnog zdravlja se višu tiču promovisanja pozitivnog, nego smanjenja negativnog.

I na kraju, imajte u vidu i to da vaša deca neće raditi ono što im govorite da rade, ali će raditi ono što vi radite i zato budite odgovorni prema svom mentalnom zdravlju, razvijajte svest, oslobađajte se predrasuda i širite horizonte.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.