Mama je kriva za sve – radosti transgeneracijskog prenosa

Odavno je prošlo vreme kada su moja deca bila mala. Mislim, šteta je već načinjena. Koliko god da sam u roditeljstvo ušla svesno i osvešćivala se usput sve vreme, razumela sam da je nemoguće ne praviti greške. Verovatno katastrofalne. Dala sam svojoj deci materijal za godine terapije. Negde je i to bila moja roditeljska dužnost. Radila sam na sebi i rešavala svoje strahove i sabotirajuća uverenja, da im smanjim posao. Jer znam kako funkcioniše transgeneracijski prenos. Mnoge stvari nasleđene iz svoje generacijama disfunkcionalne porodice i dalje nastojim da razrešim. Sa mnogima se i dalje vrtim u krug.

Stvarno sam želela da moja deca imaju svoje sopstvene krugove. Svakom svoj rolerkoster, molim lepo. I svi koji pominju rolerkostere u kontekstu intenzivnih emocionalnih uspona i padova, zaboravljaju da kažu da vožnja nije samo strašna. Ona je ludo uzbudljiva. Toksične veze su uzbudljive. Psihopate su fascinantne. Patnja prožima i povezuje dublje i jače nego radost i harmonija zajedno.

Gde li sam to naučila, pitam se, sa punim nabojem sarkazma.

Kriva sam, da. I odgovorna isto. Odličan sam kanal za transgeneracijski prenos, kako god okreneš. A okretala sam kako god.

Transgeneracijski prenos – igra za celo porodično stablo

Žestoko sam se uznemirila nedavno, u jednoj skroz običnoj situaciji. Na parkingu. Moja ćerka psihološkinja na edukaciji za sistemskog porodičnog terapeuta (ma odakle joj to?!) i ja sedimo u automobilu i pakujemo stvari iz prodavnice. Pored nas se parkira drugi auto iz kog istrčava žena, koja otvara zadnja vrata i govori: „Nemoj da povraćaš. Dala sam ti lek i ako povratiš, ništa nismo uradili.“

Ton kojim je to rekla skreće nam pažnju obema. Ostajemo da sedimo u autu, gledamo i slušamo. Majka čuči pored otvorenih vrata, a dugokosa devojčica, sva crvena u licu, pokušava da posluša mamu.

„Nemoj da povraćaš“, ponavlja ona. A odmah zatim: „Nemoj da plačeš.“

Ja već šizim i mrndžam sebi u bradu: „Nemoj da povraćaš, nemoj da plačeš, nemoj da osećaš, bravo mama.“ Uši mi gore da se umešam i da nešto kažem, a znam da nemam prava. Palim motor i isparkiravam se dok devojčica i dalje pokušava da se suzdrži, držeći se za stomak i ispuštajući zvuke gađenja. Ugledam praznu kesu u pregradi i dosetim se. Zaustavim se i kažem ćerki da im ponudi kesu.

„Je l’ vam treba kesa, ako joj je muka?“, pita moja ćerka (ljubazno i saosećajno) i pruža kesu kroz prozor. Majka ustane i kaže: „Ma ne, ima temperaturu, dala sam joj lek i sad ako ga povrati, neće da deluje.“ Sva je zabrinuta i uplašena, vidim. I vidim treperavo energetsko polje koje ih obe okružuje, svo zamrljano. Nije moje da ga čistim. Niko to nije tražio od mene. Nastavljam da vozim i da se nerviram. Pričam kako sam mislila da je roditeljstvo evoluiralo od pre 20 godina, kako razumem majčin strah i koliko me ljute ti roditeljski strahovi. A naročito tekstovi koji ih prate. Lako i prirodno povraćanje je povezano sa lakim izražavanjem osećanja i samoregulacijom. Kad dete nauči da ne povraća, onda mora da aktivira neke druge mehanizme samoregulacije, koji sigurno nisu tako laki, prirodni i zdravi.

A lepo vidim kako to dete upravo uči da zadržava toksična osećanja u sebi. Jer to je poruka koju prima. Zabranjeno je izražavati osećanja. Pa sutra kad se smrtno zaljubi u nekog emocionalno nedostupnog. Pa u drugog. Trećeg.

Što li me to toliko iznerviralo i uznemirilo, pitam se, naravno, sa punim nabojem sarkazma. Ja povraćam samo kad osećam da je izbor umreti ili bljuvati. Moja deca povraćaju kad im se povraća, oduvek. Nešto sam dobro uradila, izgleda, na nekom bazičnom, organskom nivou. Ali zaljubljuju se u razne sorte oštećenih. Psihopate, granični, emocionalno nedostupni, iz disfunkcionalnih porodica, sa istorijom porodičnog nasilja, zanemarivanja, odbacivanja, sa crnim rupama koje usisavaju ljubav i pretvaraju je u zamrljano energetsko polje koje treperi poput neispravne sijalice. Kanalisala sam transgeneracijski prenos, samo tako. Mislim, baš sam to dobro uradila.

Obrasci i uverenja, umetničke porodične instalacije

Stalno radimo sa svojim osećanjima, obrascima, uverenjima. Moja deca i ja. Svako ponaosob, svako između sebe i svi zajedno. Sortiramo, kao kad pakujemo stvari iz prodavnice. Ovo ja nisam razrešila i to je od moje ženske familije. E ovo nije moje, to vam je sa očeve strane. A odakle ovo? Uređujemo transgeneracijski prenos, kao što sređujemo ormar. Prebacujemo sa gomile na gomilu. Ovo čuvamo, ovo je za bacanje. Svaki put bacamo na džakove i sledeći put opet. I uvek se čudim kako ima toliko toga za bacanje, kad smo već toliko toga bacili. Ali ne možete tek tako raskrčiti ono u čije ste nagomilavanje toliko uložili. Koštalo je. Energije, mentalnog, emocionalnog i fizičkog zdravlja i stabilnosti. Koštalo je vremena. A one pre mene i života. Najjeftinije je ono što vas u životu košta samo novca. A nikad nije samo, sve su to energetski tokovi koji se prepliću i prožimaju.

Kopajući po transgeneracijskim podrumima i tavanima, nalazimo delove i cele komade koji nam znače. Čuvamo ih jer su tako vintidž. Uklapamo ih i pravimo maštovite instalacije. Bavimo se umetnošću, na razne načine. Mamini biseri. Bakina plisirana suknja. Dekin pčelarski šešir. Gas maska iz očevog ormara. Ruski foto aparat Lajka. Prabakin sanduk za devojačku spremu. Pirotski ćilim. Tetkin pačvork pokrivač. Megavati smeha. Teretni voz gubitaka, tuge, krivice, kajanja, besa, bola, na uskom koloseku. Neocarinjen, prokrijumčaren transgeneracijski prenos kroz pulsirajući krvotok organskog univerzuma. Drži ritam. A držimo i mi.

Aleksina Đorđević