Žena u odelu, Sanremo i Evrovizija

Početak maja je, vreme je za šljokice, lake note i besmisleno skupe performanse. Vreme je za Evroviziju, takmičenje koje sam najviše volela da gledam sa svojom babom koja je bila žena zaljubljena u selo, bez mnogo simpatija za fashion i makeup, ali je svojim komentarima prodirala u srž svakog nastupa, znajući da me to veoma zabavlja. Zato i volimo muzičke festivale, zbog obilja materijala za komentarisanje. Ove godine naša predstavnica, Ana Đurić a.k.a. Konstrakta, svojim zabavnim i inteligentnim performansom već je osvojila mnoge i neočekivano uskočila u mainstream, a mediji joj prognoziraju visoko rangiranje u Torinu. 

Posmatrajući Konstraktino stilski i muzički veoma promišljeno predstavljanje za ovogodišnje izdanje festivala, pažnju mi je okupiralo akustično izvođenje pesme Mekano, uz odlične prateće vokale iz Anine ekipe i neprevaziđenu kompozitorku i pijanistkinju, Sonju Lončar, za klavirom. Ono što me je zapravo zaključalo za ekran jeste vizuelna jednostavnost i dramatičnost postavke, postignute tamnom pozadinom, svetlom i dobrim kadriranjem. Međutim, čini mi se da tu ključnu ulogu igra Konstraktin besprekorni beli kombinezon kreatorke Aleksandre Lalić u koji je uspelo da stane sve ono što, pretpostavljam, treba da iščitamo iz Konstraktinog performansa: naklon radničkoj klasi, čistoća i čistota, mekoća i mekota, zdravlje i higijena (fizička i mentalna) i na kraju, zbilja jedinstveni modni izraz koji čini da nam naši mali ekrani izgledaju nobl. 

Sve ovo me je vratilo 32 godine unazad, u februar 1990. i nastup Ane Okse na čuvenom italijanskom Sanremo festivalu, koji je i bio inspiracija za Pesmu Evrovizije. 

U mom malom gradu krajem osamdesetih i početkom devedesetih bilo je popularno snabdevati se odećom direktno iz fabrike Moda, kupovati časopis Gioia (iako mnogi nisu umeli da pročitaju ni reč), posedovati bar jedan par italijanskih cipela i naravno, gledati Sanremo. Tako smo te februarske večeri sedeli okupljeni oko televizora, odrasli su vodili svoje razgovore (koji su mi oduvek bili zanimljiviji od odlaska u krevet), a ja sam proučavala festivalsku scenografiju i njihala se uz vesele i besmislene melodije otpevane na onom jeziku iz časopisa, kada se pojavila ona. Ana Oksa, muzičarka iz Barija, albanskog porekla (za koje mi nikako nije bilo jasno što mora biti naglašeno baš svaki put kada se o njoj kod nas govorilo). Iz histerije i šarenila koje je obojilo osamdesete izdvojila se u savršeno skrojenom odelu zemljanih tonova, kreatorke Alberte Fereti, i najavila minimalizam devedesetih sa samopouzdanjem i magnetizmom koji je na četvorogodišnju devojčicu ostavio utisak koji se apsorbovao lagano, usporenim tempom, kao pilule sa odloženim dejstvom. 

Mislila sam tada, a mislim i sada, da je Donna con te najlepša pesma koja je ikada izvedena na Sanremu, iako je te godine završila tek na četvrtom mestu. 

Gledajući je onako nežnu, u odelu muškog kroja, sa naramenicama i duplim kopčanjem, u ravnim cipelama i kose skupljene u neki vid riblje kosti, otvarao mi se čitav svet estetike minimalizma, neutralnih paleta i poigravanja sa maskulinim elementima u ženskom oblačenju. Bila sam premala i nesvesna tadašnjih ikona poput Grace Jones, tako da je lagani mediteranski pop bio sigurna staza do mog malog dečjeg srca i modne osvešćenosti. Tog trenutka, moja opčinjenost ovom tada dvadesetdevetogodišnjom muzičarkom je moguće zauvek definisala moj odnos prema odevanju. 

Ovih dana, pretražujući YouTube da bih se prisetila ovog nastupa, naišla sam na još jedno izvođenje iste pesme na istom festivalu koji se, pretpostavljam, dogodio druge festivalske večeri, jer je Anino odelo ovog puta bilo belo, ali je na posmatrača ostavljalo podjednako snažnu impresiju kao i prethodno. 

Pevala nam je kako iznova otkriva svoju ženstvenost i kako će nas očarati svojom jednostavnošću, što je i uradila savršenim izborom outfita. 

Danas nam je jasno da dobro skrojeno odelo na ženi, baš kao i na muškarcu asocira na moć i asertivnost, ali znamo li kako smo i kada počele da nosimo pantalone i sakoe? Prva žena koja se usudila da se u javnosti pojavi u muškom odelu bila je glumica Sara Bernar, 1870. godine, kada je takav čin još uvek bio skandalozan i mnogima neprihvatljiv. Već početkom dvadesetog veka javilo se interesovanje za odeću koja će osloboditi žensko telo, što je savršeno razumela Koko Šanel i kreirala žensko odelo lišeno korseta i strukiranja, ali koje je uz sako podrazumevalo ne pantalone, već suknju. Pantalone su postale sastavni deo odela za žene tek tridesetih godina prošlog veka najpre zahvaljujući Holivudu, t.j. Marlen Ditrih, Ketrin Hepbern i Greti Garbo. 

Iv Sen Loran je 1966. dizajnirao svoj čuveni Le Smoking u kome se Bjanka udala za Mika Džegera, a osamdesete su ostale prepoznatljive po ikoničnom Armanijevom oversized kroju sa naglašenim naramenicama. Devedesete su, baš kao kod Alberte Fereti iznedrile nešto svedenije siluete, a magazini su obilovali fotografijama top-modela u odelima, često bez bilo kakvog sloja odeće ispod sakoa. 

Tu bih se vratila na Anu Oksu, njeno savršeno odelo i zašto toliko godina kasnije ponovo razmišljam o njemu. Koliko vam se puta dogodilo da vas na poslu ili u nekom drugom vama bitnom okruženju ne shvataju ozbiljno? Da ne veruju u vašu ličnu kartu samo zato što ne izgledate kao predstava žene u srednjim godinama koju imaju ugraviranu u mozgu? Koliko puta su kvalitet i suština onoga što imate da pružite ostali nezapaženi samo zato što vam je falilo “ono nešto” u načinu na koji ste to prezentovale? Rekla bih da “ono nešto” može biti upravo odelo. Ono nam daje mogućnost da se igramo dezenima, materijalima i krojevima, ali osećanje hrabrosti i snage koje nam pruža kada ga obučemo uvek će biti prisutno. Odelo je kao viteški oklop ili borbena uniforma, a ako je dobro skrojeno može biti udobno i kao najudobnija fotelja koja je generacijama u vašem vlasništvu. 

Na kraju, zar nije jedina pobeda koju smo odneli na Evroviziji bila upravo ona kada je Marija Šerifović nastupala u odelu?

Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.