Zašto žrtve koje žene čine ne treba slaviti i glorifikovati
Vrednovanje žena kao mučenica i svetica, nesebičnih i požrtvovanih majki, priznanje je koje nam nije potrebno. To je nešto kao posthumna nagrada ili svetska slava – osobi koja je umrla to ne znači ništa, ona čak i ne zna da je zadužila svet svojom zaostavštinom. Žene ne žele da zadužuju svoje potomke glorifikovanjem žrtvovanja. Žene žele da izađu iz te nametnute uloge, da prevaziđu osećanje krivice što nisu baš uvek spremne da se žrtvuju zbog svojih najmilijih, zbog svojih zahteva da se poštuju njihove granice i potrebe. Titula mučenice i svetice je jedino priznanje koje je hrišćanski svet dao ženama za njihove ovozemaljske patnje, velikodušnost i požrtvovanost (posthumno) i moćan instrument manipulacije. Kad žene ne bi morale da se žrtvuju zbog dece i porodice i da stavljaju sve druge ispred sebe, šta bi sve bile u stanju da urade? Možda i da vladaju svetom (nedajbože)?
Poznajete koncept žrtvovanja – odricale ste se nečega što želite ili vam je potrebno, zarad nekog ili nečeg drugog, i to je plemenit čin, u više svrhe. Ali žrtvovanje je ipak prinuda, nedostatak boljih opcija, primoranost da od nečega odustanete. Možda ste birale između karijere i majčinstva, i odrekle se pojedinih velikih projekata zarad majčinstva. Možda niste uspele da ostvarite majčinstvo, jer ste vreme, energiju i godine uložile u velike projekte. Možda ste samo radile isto što i vaša majka, koja se žrtvovala sa muža i decu i nikada nije realizovala svoje talente i sposobnosti, nego ih je uložila u podsticanje i podržavanje razvijanja talenata i sposobnosti članova svoje porodice. Možda, sa teškim pomešanim osećanjima, pomišljate šta ste sve mogle da uradite i dokle da dogurate, da niste vukle i gurale teret porodice. Možda krišom od svih maštate o tome kako ostavljate sve i odlazite negde gde vas cene, poštuju, dive vam se i život se odvija lako i bezbrižno. Ponekad započinjete rečenicu „da mi nije dece“ koja se u vašim mislima završava sa „bila bih druga osoba, možda srećnija“, ili „postigla bih više u životu“ ili „načisto bih poludela“. Pomešana osećanja.
Pročitajte i ovo: Da li postoji neko kome ste najvažniji?
Ono što najviše volite, najviše vas obavezuje, primorava vas na najveće žrtve i nikada niste do kraja uvereni da to baš tako treba, da je vredno i da nije moglo drugačije. I kad vas hvale kao požrtvovanu osobu, majku i suprugu, vi ne osećate da ste adekvatno pohvaljeni, već samo da društvo u potpunosti odobrava ideju da žene gube sebe zarad svojih bližnjih i da u tome, naravno, uživaju, jer to što mogu da se ponose svojom decom i muževima, nagrada je sama po sebi. A nešto u vama se buni, osećajući da to nije istina, da to ne treba da bude sve za vas i da bi život trebalo da bude više od toga. Ne bi trebalo da žene danas, psihološki, mentalno i emotivno, žive iste vrednosti kao pre sto godina. Trebalo bi da mogu da slave svoja postignuća, a ne svoje žrtve i da budu nagrađene za ta postignuća, a ne glorifikovane kao mučenice.
Savremena svetica – mučenica ne nosi crninu, nije zabrađena maramom i ne liči na babu sa nepunih pedeset godina, njena fasada je dobro održavana, zato što je to imperativ savremenog života žene. Ali ona možda radi dva ili tri posla i odriče se sna, izlazaka, druženja, ljubavi, da bi održala fasadu i obezbedila deci i porodici osnovnu udobnost. Ona sama je večito van zone komfora, da bi oni pod njenom zašitom mogli da izgrade svoju i da se u njoj opuste i osećaju sigurno, da imaju sve uslove za rast i napredak. Ona napreduje u životu i karijeri zato što krči put onima koje štiti, zato što mora da zarađuje (često više nego suprug) i koristi svaku priliku da poveća budžet porodice. Radi dobrovoljno za praznike, preuzima dežurstva, bori se za lidersku poziciju i prihvata veći stepen odgovornosti i ako deluje ambiciozno, ta ambicija nije proizašla iz želje za samoostvarenjem, nego iz potrebe za novcem, standardom, ugledom, a to su sve sredstva koja ona koristi da pomogne svojoj porodici. Iscrpljuje se radeći i gradeći, jer je u situaciji da se oslanja samo na sebe, jer je svesna da nema ko da joj pomogne, da nema nikog ko će preuzeti deo njenog tereta i odgovornosti, da sve mora sama.
Pročitajte i ovo: Šta znači biti u četrdesetim (i poznati milenijalci stare)
Često je samohrana majka, kao što su bile mnoge žene u njenoj porodici pre nje, jer su ratovi i bolesti odneli mušku čeljad, jer je u njenim genima zapisano da žena mora sama da opstane i ne samo da opstane, već da obezbedi deci sve što je potrebno, jer su muškarci prolazna pojava u životu i njihovo prisustvo ne garantuje nikakve olakšice. Oca njene dece možda nije odnela nikakva pošast, ali se ona odavno razvela, vođena idejom da ne mora nikoga da trpi, odnosno, da je žrva ostajanja u lošem braku zarad dece pogrešno usmerena i da je mnogo mudrije žrtvovati brak, upravo zarad dobrobiti dece. Često, žrtvovanjem braka (biranjem samoće), savremena svetica žrtvuje i svaku mogućnost za ljubav i bračnu sreću, jer nema vremena i nema trunčice energije koju bi uložila u razvijanje nekog odnosa i prilagođavanje svog (i života svoje dece) tom odnosu. Žrtvovanje je radikalno i neselektivno, obično praćeno osećanjem krivice i odvija se po istom obrascu. To je samo još jedan kalup, koji niste uspeli da razbijete i u koji ste ugurani bez vođenja računa o tome što morate malo polomiti kosti, skratiti se za glavu i ugušiti se u osrednjosti, da biste stali u njega.
I dok deca dobijaju najnovije modele telefona, svu savremenu tehniku, brendiranu garderobu, privatne časove, muzičko obrazovanje, sport, teretanu, vi postajete sve praktičniji i dovitljiviji u načinima na koje možete uštedeti na sebi. „Aktivirate“ stvari koje niste nosili godinama, kupujete samo u sekundhendovima i na sniženjima, uostalom, vama noga ne raste i cipele koje niste nosili pet godina, sada su hit. Kreirate za sebe reciklažni stil, dok za ćerkin kaput i sinovljeve patike dajete pare koje na sebe niste potrošile u zadnjih deset godina kad se sabere sve što ste sebi kupili.
Navikle ste da se žrtvujete i da to uopšte ne smatrate žrtvom. Čujete stare oko sebe kako govore „neka za decu, meni ništa ne treba“ i opet se suočavate sa pomešanim osećanjima.
Možda je to prirodno, da čoveku (ženi) sa godinama sve manje toga treba, naročito u materijalnom smislu, da se svet sužava i postaje sve tešnji, dok se ne svede na šetnju do prodavnice, plaćanje računa i televiziju i „samo da me zdravlje posluži i da nikog ne opterećujem“. A možda je to posledica navike žrtvovanja sebe. Možda nađemo ispunjenje na duhovnom planu, možda razvijemo neku širinu u sebi, pa se tesan krug svakodnevice uopšte i ne računa, možda prođemo kroz sebe i izađemo sa druge strane.
Možda je sve kako treba i možda sve sami biramo. Možda se nismo žrtvovali, nego uložili, možda nismo odbacili snove, nego odabrali prioritete.
Ako nismo sebi stvorile počasno mesto na zemlji, možda nas ono čeka na nebu. Zajedno sa zahvalnošću koju zaslužujemo. A možda treba da prestanemo sebi da pričamo priče i da svojim životom malo doprinesemo radosti življenja, umesto što stalno doprinosimo predrasudama žrtvovanja.
Naslovna fotografija: unspalsh.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
