Buntovnica s razlogom
Kada treba da idem u banku, to mi je kao da idem kod zubara – znam da će biti neprijatno, a možda će i da me boli. Zato izbegavam svaki lični kontakt sa tom ustanovom.
Prošle nedelje mi pošalju poruku da dođem u matičnu ekspozituru da podignem karticu. Odem, brzo stignem na red. Kažem zbog čega sam došla, a šalterska službenica se izgubi u nepoznatom pravcu. Čekanje mi se razvuklo, u jednom trenutku pomislim da me je zaboravila i otišla na pauzu. Kada se pojavila shvatila sam da je morala da poseče pola šume i odštampa brdo papira koje mi je tutnula kroz šalterski otvor i ne očekujući da ih pročitam.
Pitam je čemu svi ti papiri. Kaže mi: „Pravila su takva!“ Mene momentalno preseče nešto u stomaku, zaboli me ne samo besmisao njenih reči nego i podsetnik na moja 3 ključna problema sa pravilima u kompanijama.
Problem br. 1
Šta je do početka 19. veka bilo nezamislivo da nosi jedna pristojna žena? Gaće. Nisu ih nosile ni srednjovekovne, ni renesansne žene. Gaće su smatrane nemoralnim, jer ne samo da su pokrivale, već su i skretale pažnju na vaginu (mo’š misliti!). Pravilo je bilo da ih poštene žene ne nose, već samo prostitutke i kurtizane. O tome govori i odevni inventar Napoleonove prve supruge, francuske carice Žozefine, koji se sastojao od „nekoliko stotina košulja, nekoliko tuceta spavaćica, bezbroj komada intimne odeće, ali samo dva para gaća“. Tako je bilo sve dok se nije desio skandal u Parizu, kada je usred predstave nešto palo sa plafona i ogolilo igračicu. Policija(!) je odmah reagovala i izdala pisano pravilo, dekret, koji kaže da više nijedna igračica ne sme na pozornicu bez gaća. Malo po malo, počele su da ih nose i ostale žene, sve dok nije nastalo novo pravilo da su gaće čuvar i zdravlja i čednosti, i da su kao takve obavezan deo intimne garderobe svake žene.
Dakle, moj prvi problem sa pravilima je to što ih postavljaju ljudi. A ljudi su, znamo, nesavršeni – nemaju moć da predvide budućnost, pa zato preuveličavaju ono što znaju i imaju danas, a potcenjuju ono što može da se desi sutra. Uz to, počesto zaborave da je većina stvari u životu privremena.
Možda će vas interesovati i tekst Koju igru igraš?
Problem br. 2
Oktobarsko jutro. Sedim na nekoj stoličici pored širom otvorenog prozora. Napolju je košava i sipi sitna sumorna kiša. Stežem svoj crni trenč oko grudi pokušavajući da se ugrejem. Pitam: „Je l’ mogu da pritvorim prozor, hladno mi je, trese me groznica, imam temperaturu 39,6?“ Doktorka mi, sakrivena iza velikog ekrana svog kompjutera, oštro odgovara: „Ne može, korona je!“ Odlučim da oćutim, sve mislim da će agonija pregleda u domu zdravlja tako brže da prođe. Iz njenog pravca dopire „ckckckckc“, ubi se žena nešto kuckajući po tastaturi. Konačno progovara i dalje zadubljena u ekran: „Je l’ imate test?“ „Imam kućni, pozitivan je“, odgovorim. „Ckckckckck“ – nastavlja da kucka, a meni se, onako skroz slomljenoj od bolesti, odužilo kao da piše roman. „A krvnu sliku?“, konačno me opet nešto pita. „Nemam, prvo sam došla kod vas.“ „Ckckckckckckckckckckckckck“. „Morate prvo da uradite krvnu sliku, idite u laboratoriju…“ I tako, poštujući pravila, otposla me gospođa doktorka na drugo mesto, a da me nijednom nije pogledala niti pitala kako sam.
Dakle, moj drugi problem sa pravilima je to što ih primenjuju ljudi. A ljudi, znamo, neretko misle da recept za uspeh leži u doslednom poštovanju svih pravila. Uz to, podsvesno veruju da kad poštuju pravila nemaju odgovornost ni za šta, čak ni za to što usput izgube humanost.
Problem br. 3
Kad su junske vrućine pokucale na vrata, u jednoj kompaniji su svim zaposlenima objavili da je vreme za letnji režim oblačenja. U prevodu, može sve što inače ne može – da se skinu kravate, da se razgolite ramena, da se skrate nogavice… Jednog vrelog letnjeg dana, odluči gazda firme da na posao povede svoj ponos i diku – sina naslednika poslovne imperije. Uđu u lift da se popnu do velelepne kancelarije kakva samo priliči biznismenu takvog kalibra. Za njima u lift uđe mladi muškarac obučen u skladu sa spoljnom temperaturom i unutrašnjim kompasom – u vrućim pantalonicama. Gazdi momentalno padne klapna, pocrveni od besa i stida pred svojim maloletnim mezimcem. Čim su stigli do kancelarije, zaurla na sekretaricu: „Odmah šalji mejl svima da nema više nikakvog letnjeg dres koda, svi ima da dolaze pristojno obučeni i ako nekome ne odgovara, može odmah da ide iz firme!“
Dakle, moj treći problem sa pravilima je to što se često donose da bi regulisala loše ponašanje manjine, na račun uzorne većine. A toj većini, znamo, nijedno pisano pravilo posle ne može da ispegla nepoverenje nastalo usled toga što si je kaznio da bi „unormalio“ manjinu.
Trebaju li uopšte kompanijama pravila?
Neki sistem je potreban, jer i najbolji ljudi greše i nisu uvek u pravu.
Ipak, ja sam vam žena od principa, manje od pravila.
Principi, za razliku od pravila, nisu tesni, ne stavljaju čvrste stege, teraju ljude da razmišljaju naširoko i nadugačko. Ili, kako Mark Menson kaže: „Za razliku od pravila ili saveta, principi sede u pozadini i tiho informišu vaše odluke i perspektive. Na taj način, kada su dobri, principi mogu biti daleko efektivniji od bilo kog imperativa ’uradi ovo, uradi ono’.“
Na kraju, za šta god se kao liderke odlučite – za principe ili pravila – 2 stvari su bitne:
1. da principa/pravila ne bude previše, i
2. da ljudi koji preispituju prinicipe/pravila ne bude premalo.
Pročitajte i: Preduzetnički duh – duh iz boce ili iz glave
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.