Srce i um – kako emocionalne povrede i traume utiču na zdravlje srca

Zdravlje srca povezano je sa našim emocionalnim i mentalnim stanjem i važno je razumeti kako su naše srce i naš um povezani, kako bismo smanjili rizik od kardiovaskularnih oboljenja.

Najteža iskustva u našem životu su traumatična – teške nesreće i povrede, gubitak voljenih osoba, prirodne katastrofe, dovode do velikih stresova i emocionalnih povreda. Istraživanja sugerišu da najmanje polovina ljud doživi jednu ili više velikih trauma u svom odraslom životu.

Dok su posledice traume i postraumatski stres u kontekstu mentalnog zdravlja prepoznate u stručnoj javnosti, fizičke posledice doživljavanja traume su manje poznate. Na osnovu najnovijih saznanja, međutim, ignorisanje fizičkih posledica traumatičnih proživljavanja i posttraumatskog stresa, predstavlja grešku i previd koji može ozbiljno narušiti zdravlje srca.

Kako trauma dovodi u opasnost zdravlje srca

Zvaničan i previše pojednostavljen narativ o traumi i posttraumatskom stresu je da oni predstavljaju intenzivne emocionalne i bihejvioralne odgovore, opasne po život. U dijagnostici koju koriste stručnjaci za mentalno zdravlje, akutni stresni poremećaj i PTSP se utvrđuju na osnovu emocionalnih i bihejvioralnih simptoma, kao što su hiperaktivnost, anksioznost, nesanica, izbegavanje situacija i stimulansa povezanih sa traumom. Ipak, neuronauka, baveći se fiziologijom traumatičnih doživljaja, pronalazi da naša tela trpe jednako duboke i i potencijalno štetnije posledice nego psiha. Hronično povećanje upale i krvnog pritiska, kao i pojačavanje simptoma biološkog starenja, pogađaju naša tela kada psihički i emotivno patimo, a najugroženije je zdravlje srca.

Tokom iskustva koje doživljavamo kao opasno po život, pokreće se sistemski biohemijski proces, koji se naziva odgovor „bori se ili beži“. Konkretno, hipotalamus i hipofiza i nadbubrežne žlezde koordiniraju u proizvodnji brze i snažne reakcije na stres, odnosno u proizvodnji hormona i neurotransmitera (kortizol, adrenalin), koji značajno menjaju normalnu funkciju glavnih organa, pre svega, srca.

Iako je cilj odgovora „bori se ili beži“ da pomogne osobi da preživi traumatičan događaj, ponekad može imati poguban uticaj na zdravlje srca i mozga. Učestalost srčanih i moždanih udara značajno se povećava tokom prirodnih katastrofa i nakon njih (zemljotresi, poplave, uragani) – zapravo smrtnost usled kardiovaskularnih poremećaja, može nadmašiti nivo smrtnosti uzrokovan samom katastrofom, utvrdila su istraživanja.

Kardiovaskularni fenomen takotsubo kardiomiopatija, koji je postao poznat kao „sindrom slomljenog srca“ je još jedan primer ponakad smrtonosnih akutnih efekata traume na srce. Kada se pojavi ovaj sindrom, intenzivan emocionalni stres, koji je rezultat traumatičnog događaja, kao što je gubitak voljene osobe, može oslabiti zdravlje srca do te mere da izazove epizode akutne srčane insuficijencije, koje liče na simptome infarkta. Iz razloga koji još nije dovoljno analiziran i shvaćen, sindrom slomljenog srca je mnogo češći među ženama.

Hrnočni kardiovaskularni efekti traume mogu biti opasni po život – naš odgovor „bori se ili beži“ evoluirao je milionima godina da bi funkcionisao kao hitna reakcija preživljavanja i prisutan je kod ljudi i životinja sa izuzetnom biološkom sličnošću. Međutim, savremen način života nas izlaže problemu sa kojim se naši preci nisu sretali – hroničan visok nivo stresa, sa kojim se ne možemo sukobiti i pobediti ga, niti od njega možemo pobeći i na taj način, suočavanjem ili bekstvom, rešiti problem u sadašnjem trenutku. I tako se naš odgovor na potencijalno opasnu životnu situaciju razvija u hronično stanje stresa, sa povišenim nivoom hormona stresa (kortizolom), viskom anksioznošću i poremećenom funkcionalnošću, koja traje mesecima i godinama. Naša tela su biološke mašine, koje trpe iste posledice u okolnostima hroničnog stresa, kao što ih trpi automobil koji se stalno vozi u jednoj brzini. Maksimalno opterećenje motora u neodgovarajućem stepenu prenosa (sto na sat, u drugoj brzni, na primer), opteretiće srce automobila (motor), kao što hronični stres opterećuje ljudsko srce, povećavajući rizik od srčanogi moždanog udara.

Isto tako, važno je razumeti da trauma može dvosmerno uticati na zdravlje srca, odnosno, da može biti i uzrok i posledica srčanih smetnji. S obzirom na to, svako ko doživljava akutni ili hronični traumatski stres, treba da dobije edukaciju i lečenje za smanjenje kardiovaskularnog rizika, dok svako ko se leči od kardiovaskularnih smetnji, treba da identifikuje traumatske simpome, kako se zdravlje srca ne bi pogoršalo.

Pročitajte i ovo: Zašto srodne duše ne ostaju (zauvek) zajedno?

Sindrom slomljenog srca

Bol u srcu je način na koji proživljavamo gubitak druge osobe – kada se prekine ono što osećamo kao jedinstvo u ljubavi sa partnerom, možemo postati akutno svesni svoje ranjivosti. Takvo razdvajanje se naziva „dvosmislenim gubitkom“, jer osoba koja odlazi, i dalje postoji. Ipak, mi doživljavamo tugu ne samo zbog osobe koju smo voleli i izgubili je, već i zbog očekivanja i nadanja koja smo imali o tome šta bi ta osoba mogla da postane i kakav bismo život u budućnosti imali sa njom. Ono što proganja one koji tuguju zbog izgubljene ljubavi je duh svega dobrog što su imali i što su mogli imati sa voljenom osobom.

Uznemirujuća osećanja, ljutnja, ljubomora, želja za osvetom, razočaranje, gađenje, mogu držati na odstojanju pozitivna osećanja, ali i ona odslikavaju stalnu privrenost, a ne odsustvo ljubavi. Voleti znači brinuti se, biti emocionalno uložen u odnos, pozitivno ili negativno. Uzrok slomljenog srca leži u našim sećanjima na emocionalnu vezanost za osobu koju smo izgubili i ta osećanja, zajedno sa bolom zbog gubitka, mogu nas zarobiti i držati u traumatičnom stanju.

Intenzitet slomljenog srca uključuje univerzalne obrasce reagovanja – tugu, bes, depresiju, anksioznost, paniku, brigu, emocionalnu utrnulost, mučninu, gubitak sna, gubitak apetita, smanjenu funkciju imunog sistema, opsesivne misli i smanjenje aktivnosti u regionima mozga povezanim sa osećanjima, motivacijom, koncentracijom.

Skriveni stid često dominira nakon romantičnog gubitka, praćen snažnom čežnjom da se vrati ono što je izgubljeno. Generalno, stid je emocija poniženja i otuđenja, koja se oseća kao unutrašnja muka ili bolest. Iskustvo unutrašnjeg stida nakon gubitka veze može postati toliko toksično, da se doživljava kao depresija. Neki teoretičari koriste termine „ego šok“ ili „kognitivni šok“ koji se odnosi na stanje psihološke paralize, koja je rezultat snažnog udara na naše samopoštovanje ili ponos, u kome nismo u stanju da jasno razmišljamo i u sebi vidimo najgoru i najoštećeniju verziju sebe, dok istovremeno osećamo da smo postali nevidljivi – kako za bivšeg partnera, koji se okrenuo od nas, tako i celu svoju okolinu.

Zdravlje srca i emocionalni oporavak

Zdravlje srca se može popraviti, sindrom slomljenog srca se može preboleti, ali naš sistem pamćenja koji je evoluirao u cilju zaštite naših budućih izbora, možda neće dozvoliti da zaboravimo. U našem umu – i u našoj ćelijskoj memoriji – biće zadržane informacije iz prošlog iskustva, koje se mogu povezati sa ranijim lošim iskustvima, izdajama ili sećanjima na druge važne lične odnose koje smo izgubili.

Stare emocionalne rane mogu nas ostaviti sa netolerancijom na neizvesnost, koja pojačava našu ranjivost u traženju nove ljubavi. Ipak, ako možemo da prepoznamo stid i svoje prošlo iskustvo o tome, možda ćemo moći da shvatimo prekid veze kao priliku za samospoznaju i lični razvoj. Emocionalno i psihološko oslobađanje donosi lični napredak i povoljno utiče na zdravlje srca.

Pročitajte i ovo: Vežbanje i psiha – zašto je fizička aktivnost bolja od lekova?

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.