Zaposlena devojka
“Can I get you anything? Coffee? Tea? Me?” Ovo je bila fora još šezdesetih, lansirana u knjizi o necenzurisanim memoarima dve stjuardese, koja je i popularizovala stereotip o promiskuitetnim avionskim lepoticama, željnim zabave i dobrog provoda. Ja sam je čula tek u filmu „Zaposlena devojka“ i bila mi je baš slatka i seksi.
Tu, na kraju osamdesetih, moja drugarica Tanja i ja smo iznova gledale ovaj film i maštale o odraslom, samostalnom životu. Pokretne slike uzbudljivog kancelarijskog života, sastanaka i utegnutih poslovnih kostima vodile su me na turneju po sopstvenoj budućnosti. Videla sam sebe sa paž frizurom, svilenom belom košuljom utaknutom u usku sivu suknju sa visokim strukom, crnim cipelama na štiklu uparenim sa tašnom strogog geometrijskog oblika. Vodila sam ozbiljne razgovore i donosila značajne odluke. I dok si rekao keks – baš ta budućnost je postala stvarnost.
Igraj, igraj, igraj
Nedugo potom počela sam da bolujem od Stokholmskog sindroma: korporativni posao, moj otmičar i ja smo se sve više zbližavali. Znao je nekad da bude previše zahtevan i zakukuljen, vezivao bi me za stolicu do duboko u noć i mučio brojkama, složenim pitanjima, nerešivim zagonetkama. A meni bi, svejedno, bilo milo, moja iščašena ljubav nudila je opravdanje za sve.
Obožavala sam prilike koje su mi se pružale – da radim na projektima i sa ljudima sa kojima ne bih mogla da nisam u korporaciji. Sticala sam znanje vredno suvog zlata – ništa te ne poduči tako slojevito kao iskustvo u uvođenju promena, u akvizicijama, u integrisanju timova… Putovala sam na razne strane i shvatala kako i koje kulturološke različitosti nekad mogu da nas spoje a nekad baš ozbiljno razdvoje.
Iz prvog reda sam gledala kako se igra korporativna igra.
Milgramov eksperiment
Ta korporativna igra, između ostalog, znači da na najvišim ili najplaćenijim pozicijama nisu obavezno najsposobniji, najkompetentniji, najproduktivniji ljudi ili najbolji lideri. Vrlo često neke skroz nebitne stvari za uspeh kompanije imaju veći uticaj na to ko će biti promovisan na neku visoku poziciju. U tom teatru nekada glavne role dobijaju harizmatični, govorljivi i likovi puni samopouzdanja, oni koji dobro plivaju i još bolje rone kroz odnose sa ljudima na pravom mestu.
Kad se već upleteš u tu igru, imaš opciju da je prihvatiš i igraš je najbolje što možeš ili da se pokupiš i odeš maštajući (utopistički) o boljem svetu.
To „najbolje“ je teže nego što se na prvi pogled čini. „Najbolje“ je sitan vez različitih stvari koje izgledaju drugačije u zavisnosti iz kog ugla ih gledaš i sa koje vremenske distance. Iz ove perspektive nešto od tog mog „najboljeg“ mi se čini kao deo Milgramovog eksperimenta, kao pristanak na banalnost zla i nedovoljno preispitivanje pravila igre.
Izgubljeno – nađeno
Malo po malo, moja romansa sa korporacijom počela je da se ljušti, sloj po sloj uzbuđenja neprimetno se gulio. Sve češće sam kući dolazila gladna, ljuta i umorna. Bilo je krajnje vreme da se oprostimo.
Po odlasku, prvi dan odvojim za tugovanje nad svim što više neću imati. Drugi dan okupim sve Moje – one što brinu o meni i s pažnjom slušaju, što su kompetentni da mi sude jer me znaju uzduž i popreko, što su konstruktivni da me čuju i ohrabre. Treći dan, koracima lakim poput zraka, krenem ka svom novom pozivu – postanem solo preduzetnica.
Kad sad, posle skoro 4 godine, podvučem crtu, računica je sledeća:
Izgubljeno
- sigurna plata
- dobre beneficije
- internacionalni timovi (čitaj: ozbiljne prilike za učenje)
- zanimljivi i kvalitetni ljudi
- kompleksni projekti (čitaj: ozbiljne prilike za učenje)
- sistem i podrška
- vrhunske obuke
- projekti koji me smaraju
- poslovi koji su mi dosadni ili koje ne volim
- šef bez kredibiliteta i integriteta
- glupa pravila
- nepotrebni pritisak
- političarenje
- kreteni „bez kojih ne možemo“
- sastanci bez zaključaka
- novogodišnje proslave
- svakodnevna danguba i stres u prevozu do i od posla
- radno vreme…
Nađeno
- neizvesnost
- povremena sumnja u sebe da mogu i treba ovako do penzije
- neznanje i nepoznate teritorije (čitaj: ozbiljne prilike za učenje)
- teret da je sve do mene – i prihodi, i troškovi, i ideje i inovacije, i kvalitetna realizacija…
- partneri i klijenti sa kojima delim iste vrednosti
- novi zanimljivi i kvalitetni ljudi
- stari zanimljivi ljudi sa kojima sam zadržala kontakt i van korporacije
- projekti koje sama mogu da biram po svojoj meri, interesovanjima i strasti
- izazovni poslovi (čitaj: ozbiljne prilike da bolje upoznam sebe)
- više vremena za razmišljanje i kreativnost
- veća agilnost
- tim o kojem ne moram da brinem jer ga nemam
- šef kakvog samo poželeti možeš jer samoj sebi šefujem
- slobodan radni dan i radni neradni dan
- bolja kontrola s kim provodim vreme
- manje šopinga garderobe (živele helanke!)
- više vremena za čitanje
- kraće radno vreme i duži godišnji odmor…
Na svepopularnu dilemu da li je bolje raditi za nekog ili za sebe, odgovor je – zavisi. U mom slučaju, trenutni saldo je pozitivan, ali sve što sam radila nekada – čini ono što danas jesam.
Pročitajte i ovo: Čoveku može biti oduzeto sve osim jedne stvari
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
