Preispitivanje toksične produktivnosti i samousavršavanja: Da li su pauze i zona komfora tajni saveznici ličnog rasta?
Bliži se kraj godine, a ja osećam da mi je glava puna – informacija, obaveza, misli i svega i svačega. Osećam da mi je telo umorno i da mi se smanjuju emocionalni i mentalni kapaciteti da radim svoj posao na način na koji bi trebalo. Ranije bih verovatno nastavila da guram sebe da “idem napred”, jer, ne treba ikako biti u zoni komfora i stajanja, ali ako su me poslednje godine nečemu naučile, to je da su pauze i zone komfora nekada najmoćnija sredstva ličnog razvoja.
Mit o neprekidnom usavršavanju
U svetu opsednutom neprestanim samousavršavanjem, ideja o uzimanju pauze izgleda gotovo revolucionarno. Neprekidno smo bombardovani porukama koje nas podstiču da optimizujemo svaki aspekt naših života – od zdrave ishrane, do poslovnih ambicija, preko roditeljstva do isceljenja naših odnosa – uvek ima posla da na nečemu “radimo”. Živimo u društvu koje obožava rad. Knjige za samopomoć, motivacioni govornici i influenseri na društvenim mrežama propovedaju evanđelje neprekidnog napretka. Narativ je jasan: ako neprestano ne napredujete, zaostajete. Ova beskrajna potraga za rastom nije samo neodrživa – ona je kontraproduktivna.
Ljudski mozak nije dizajniran za neprekidnu stimulaciju i rast. Istraživanja u neurologiji pokazuju da stalno učenje i razvoj bez adekvatnog odmora mogu dovesti do sagorevanja, smanjene produktivnosti, pa čak i umanjene kreativnosti. Kada smo uvek u “modu rasta”, rizikujemo da pretvorimo naše mentalne motore u pepeo.
Odmor nije samo luksuz, to je neurološka potreba. Naši mozgovi konsoliduju nove veštine i znanja tokom perioda odmora. Zamislite to kao mišić koji treba vremena da se oporavi nakon treninga. Bez ovih pauza, proces neuroplastičnosti – sposobnost mozga da formira i reorganizuje sinaptičke veze – jeste ometen.
Da li ste primetili da vam najbolje ideje često dolaze kada aktivno ne pokušavate da rešite problem? Ovo nije slučajnost. Kreativnost cveta u prostorima opuštanja i nefokusiranja. Neprekidnom težnjom ka ličnom razvoju, možda nesvesno gušimo naše najkreativnije ja.
Zamka toksične produktivnosti
Opsesija zapadne kulture (koja polako stiže i na naše prostore) sa stalnim samousavršavanjem dovela je do pojave toksične produktivnosti. To je verovanje da je vaša vrednost u potpunosti vezana za vašu produktivnost i da je svaki trenutak koji nije posvećen samousavršavanju izgubljen. To je opasan način razmišljanja koji može dovesti do anksioznosti, depresije i nikad završenog ciklusa osećanja da nikada nismo dovoljno dobri.
Uzimanje pauza nije samo važna za izbegavanje sagorevanja – to je davanje sebi prilike za refleksiju, preispitivanje i pomlađivanje. Upravo u ovim trenucima pauze često dobijamo najdublje uvide o sebi. Kada se odmaknemo od stalne jurnjave, pružamo prostor za introspekciju. Ovaj reflektivni proces je ključan za lični rast. Omogućava nam da preispitamo naše ciljeve, evaluiramo naše strategije i donesemo svesnije odluke o našem putu napred.
Najhrabriji i najprovokativniji korak koji možete napraviti na svom putu ličnog razvoja je povremeno pritisnuti dugme pauze. Vreme je da izazovemo narativ koji konstantnu aktivnost izjednačava s napretkom. Hajde da prihvatimo revolucionarnu ideju da je ponekad najbolji način za napredovanje jednostavno zaustaviti se, udahnuti i dopustiti sebi da jednostavno budemo.
Zašto ne biste upravo na taj način proveli poslednje dane ove godine? Dopustite sebi da usporite, udahnite duboko i uživate u trenucima mira i predaha. Neka vam ovo bude period refleksije i obnove, kako biste dočekali novu godinu osveženi i spremni za nove izazove i dostignuća.
Pročitajte i ovo: Zašto nije loše biti “people pleaser”?
Naslovna fotografija: pexels.com
Vesna Laković van Kempen je sasvim slučajno postala preduzetnica u Mindfulness centru Novi Sad, a kasnije pokrenula i posao sa svojim suprugom u oblasti inovacija online obrazovanja – Bujoo education. Večiti volonter i aktivista, ljubitelj sarkazma, astrologije, filmova. Učesnici njenih edukacija je opisuju kao posvećenu i iskrenu, a bliski ljudi kao duhovitu, empatičnu i borbenu. Sebe opisuje kao nekog ko retko odustaje, obožava spontanost i nesvakidašnje ljude, a nada se da će jednoga dana postati pisac SF romana.
