Klimakterični dnevnik: Volim decembar

I mada već danima pokušavam da pobegnem od nemira koji mi sve češće zatreperi u grudima, sneg koji silovito zasipa moj prozor opet budi snažan drhtaj u stomaku. Nešto mi uporno kvari jutarnju kafu, a ja nikako ne mogu da uhvatim šta. Možda ovo sivo nebo, mrak, hladnoća, možda, ali nisam baš sigurna. Primećujem da vreme počesto koristim kao izgovor za svoje neraspoloženje, a da li je baš to tako? Zimu oduvek obožavam, ali mi jutros pahulje koje se lepe za prozor ne bude poznatu radost. Uporno izbegavam da mislim o tome, pitam se šta li me to toliko plaši? 

A negde, duboko podsvesno znam. Decembar je kriv. Više nije kao pre. A nisam ni ja. I to je problem.

Mnogo mi je teško da se susretnem sa sobom i priznam da sam se promenila. A još to i da prihvatim, nema šanse. I zato bežim, istrajno odigravam svakodnevicu i tražim, kopam, jurim staru decembarsku, prazničnu lepršavost. Kako da prihvatim da je moj omiljeni mesec, izgubio razigranost i postao turoban i težak? I zašto je takav? Nemam pojma, ali neću, ne želim takvu realnost, sklanjam mračne misli i tražim radost. Razmišljam o poklonima, kićenju jelke, ukrašavanju stana, odjednom imam potrebu da išaram prozore i okačim svuda lampione. Želim da sve blješti, no da li će spoljna svetlost da nadomesti unutrašnju? Malo sam providna, znam, ali tvrdoglavo istrajavam u zavaravanju. Zatvaram oči i prizivam slike studentskih šetnji Knezom, okićenog trga, radost škripanja snega pod nogama, ukus kuvanog vina i smeh prijatelja. Gde je ta razdraganost nestala? Ne želim da prihvatim trenutnu realnost, neću tako da živim, ne može niko da mi ukrade decembar, ali ga neko ipak otima, krnji i neprimetno otkida komad po komad sa njegove blistave fasade.

Pitam se da li sam nekad bila površna, zaslepljena svetlucanjem ukrasa i izloga ili sad jednostavno starim? Negde sam pročitala da se smeh fiziološki smanjuje sa godinama, ali neću u to da verujem, mada me ta rečenica sve češće žulja. Pogotovo ovih dana, decembar gazi ozbiljno, a ja ga kuliram. A znam i zašto, iz prikrajka kljuckaju neka smorna pitanja kojima ne želim da se bavim. Ali tu su, ne odlaze. Ko zna, možda baš te zanemarene dileme kvare sreću, možda bih trebala da ih provrtim i krenem dalje.

Eh, kad ovako krene jutro, nema vajde, nema bežanja, hajde da vidimo šta je tu problem?

Naravno, odmah je izletelo pitanje: gde mi je prošla ova godina? To me muči već mesecima, od kako je krenuo septembar da šareni lišće. Svaka mi godina sve brže prolazi, ali ova je najgora, bukvalno je proletela. A šta sam uradila? Ništa. Previše je praznog hoda i umora bilo, a tako malo kvaliteta. Svakodnevica mi je pojela pregršt dana, pojela i ostavila me nezadovoljnu i gladnu uspeha i potvrde vrednosti. A je li baš tako bilo? Istina, započeti roman stoji na početku, a energija za njega rasula se na milion sitnih poslova i rutinu. 

Kaput: Benetton, Šešir: P….S….Fashion

“Ali, ti smarajući, sve isti dnevni poslovi, bili su neohodni za održavanje porodičnog mira, stabilnosti i ništa ti tu ne bi mogla da izbaciš. Imala si mnogo porodičnih turbulencija koje si pokušavala da hendluješ, a oni su ti trošili i snagu i psihu, malo je energije ostajalo za tebe. Ne budi tako stoga.” Prolete mi kroz glavu jučerašnja rečenica moje prijateljice. Biće da je u pravu, prijatelji nam valjda zato i služe, da nas uteše i povremeno ukažu na zablude.

Moram da priznam, cela godina, iz meseca u mesec je bila stresna. Da sklonim politiku, ratove, inflaciju, a ne mogu, jer nas neprestano bombarduju vestima i unose nemir, tu su operacije bližnjih, briga, nega, tu su ispiti i prijemni mojih studenata, tu su strah, stepnja i nemir. Već dugo zameram sebi neambicioznost, a možda sam stvarno samo prestroga. Jer, kada stavim na papir sve šta se desilo, šta sam uradila, kome sam pomogla i pokušala da ga zaštitim i utešim, umor koji osećam je potpuno normalan. Možda je čak i mali za sve što sam prošla. “Bilo je krajnje vreme! Tako treba, pomazi sebe,” šapuće drugaričin glas iz prikrajka. I pokušavam. Grubo, nespretno, sa žuljevitom rukom koja pomalo i grebe, ali se trudim. 

Ovu godinu sam poklonila porodici i to je u redu. Nekako to nikad nisam smatrala kao svojim ličnim uspehom, jer uspeh je u našem društvu vezan za poslovni napredak, novu knjigu, promocije, putovanja, a ne za potporu i pomoć drugima. Usađeno mi je: uspeh mora biti vezan za novac i priznanja, za nešto lično, ne za drugog. A ja sam ove godina pomagala bližnjima i znam da je nisam bacila. 

To je to, ništa ja tu ne bih menjala. Osećam kako mi težina lagano nestaje iz grudi i nastanjuje je milina. Prevrćem po glavi lomove mojih prijatelja, dece, roditelja i prisećam se svog truda da ih utešim i pomognem im. Možda nije bilo veliko, možda sam mogla mnogo bolje, ali sam bila tu, sa njima, nisam pobegla. Njihove pobede su delom i moje. Zar je malo pridržati drugog, uneti mir u uzdrhtala srca i nahraniti i dušu i telo?

Bože moj, koliko je teško videti sebe u odnosu sa drugim, bez materijalne potvrde. A samo pogled iz jednog drugog ugla i stvarnost se obavije drugačijom svetlošću. 

Dobro je, zadovoljna sam. Bacam brz pogled kroz prozor, sneg ne prestaje da pada i radost zatreperi. Navlačim kaljače i kaput i veselo izlećem napolje. Šetnja po snegu, dok se krupne pahulje lepe za moje lice ponovo ima staru, neprevaziđenu draž. Ništa se nije promenilo, osim ugla posmatranja života. 

Volim decembar.

Pročitajte i ovo: Zatvaranje krugova i druge životne potvrde

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Leposava Vukoičić Jovanović