Zašto je ipak bolje biti gospođa nego devojka

Kako se osećate kad čujete: „Izvinite, gospođo“? Mene nešto štrecne u predelu grudi, jer verovatno sledi neko upozorenje ili nešto neprijatno. Nikad mi niko nije rekao; „Izvinite gospođo, je l’ ovih sto evra vama ispalo“, ali dešavalo se da mi traže još sto dinara. Ipak, u poslednje vreme češće čujem ono „gospođa“ bez „izvinite“ ispred. Kao, „ova gospođa je na redu“ ili „izvolite gospođo“ ili „izmeri gospođi dva kila“…

Prilično sam navikla da budem gospođa i da mi deca iz komšiluka persiraju i zovu me teto, a nije bilo lako. Naročito kad su me kao gospođu tetku posmatrali lepi momci, koji su tada imali godina koliko moj sin sada. Uh. Osećam olakšanje što je taj period sive zone razlike između svitanja i sumraka prošao. Definitivno znam da je sumrak i ne bunim se. I ne samo da se ne bunim, nego umem i da uživam. Potrajaće zalazak i uživaću još neko vreme. A kad se smrkne, pa biću baba i uživaću u noćnom pejzažu.

Za sada mi dobro ide. Izgledam kao gospođa, krećem se kao gospođa, nosim se kao gospođa. Nema ispada – mislim, ništa mi ne ispada iz dekoltea, a kad obučem nešto iznad kolena, nosim guste crne čarape. Ženstvenost mi je u kosi, u pokretima, u stasitosti. Seksepil nemam pojma gde mi je – znam da mi je estrogen u q… u daunu, ali serotonin i dopamin drže nivo, onako gospodski.

I kao svaka provincijska gospođa, počela sam redovno da idem na pijacu. Subotom kad mi je do društvenog života. Nedeljom, kad mi je do parkiranja dva metra od tezge. Na pijaci često srećem druge gospođe i gospodu koju poznajem i provedem i po dva sata samo ćaskajući usput. Posle dođem kući i ćutim narednih nedelju dana, bude mi dosta. I introvertnost mi je na nivou.

Međutim, osim što je najbolji nedeljni provod, pijaca je za mene i mesto šizofrenije i krize identiteta. Dođem lepo kao gospođa, podignem svoje ogromne crne naočari na glavu, da mi pridrže kosu i da me ljudi ne pomešaju sa Gretom Garbo, izvadim ceger iz tašne, skinem jednu rukavicu i držim je zajedno sa crvenim novčanikom u drugoj ruci sa rukavicom i osećam se otmeno u pi… do sto jedan i nazad.

Rolka: Mohito, Marama: P…S…Fashion

Pročitajte i ovo: Depresija kao najbolja zabava (duhoklonuće stop)

I krenem od tezge do tezge, putem loptice u fliperu.

„Izvol’te gospođooo!“, viče jedan lik prevejanog izgleda. Prošli put mi je naplatio kilo prazi luka za četiri mršave stabljičice. Možda izgledam kao gospođa, ali nisam baš toliko nobl da ne znam kad me peljaše seljaci.

„Šta ti treba, devojče?“, pita žena mlađa od mene, zaklela bih se.

„Čekaj prvo da izmerim ovoj devojci“, kaže nekom tipu koji ionako već čeka.

„Uzmi, dete, proberi“, nudi mi jabuke žena mojih godina (ako nije i mlađa).

„Mile, daj tikvice, traži gospođa, meni nestale…“

I tako, od tezge do tezge, kroz fleševe i pit-stopove, malo sam gospođa, malo devojka, malo sam dete, da mi neko kaže „mac, mac“ odazvala bih se. Ma to je sve marketing i psihologija, pričam sebi. Namerno to rade. Baš njih briga šta sam ja, reći će bilo šta što misle da će mi laskati. Ne znaju oni koliko mi je bilo potrebno da prestanem da budem devojka i postanem gospođa. Nisu se zaverili da me pošalju u ludnicu, samo hoće da mi uzmu pare.

„Gospođo, zaboravili ste novčanik!“, muška ruka pruža moj crveni novčanik preko tezge i dok ga spuštam u tašnu i zahvaljujem se, ženski glas kaže: „Zakopčaj tu torbu.“

Dete u meni poslušno zakopčava rajsferšlus, dok sa neubedljivog mesta gospođe izgovaram: „Jednog dana ću i glavu da zaboravim.“

Šizofrenija je kompletna. Ne samo što se različiti uzrasti sudaraju u meni, već neka osoba koristi moj glas i služi se frazama od kojih mi se obično diže kosa na glavi.

Da li sam se ikada ovako osećala kao devojka? Na pijaci, ili na bilo kom drugom mestu (u glavi i pod nogama)?

„Gledaj bre ženo, gde ideš!“ Izgleda da sam pokušala da prođem kroz nekog. A taj neko se obraća onome koga vidi pred sobom. Ženu. Sluđenu, nepažljivu, odsutnu. Nema podilaženja, nema psihologije, samo upozorenje.

„Izvinite, molim vas, i hvala vam.“

Kad se magla u glavi raziđe, entiteti mojih životnih i dnevnih uloga izblede, a moja psihološka stanja se postroje za prebrojavanje. Sve sam to ja – uključujući i ono što nisam, ono čime se samo služim, kao i ono što se služi mnome.

Nisam se tako osećala kao devojka. Bilo je mnogo gore. Sve je stalno bilo gusto, pomešano, nejasno i magla se nikada nije dizala, samo se premeštala. Nikada nisam jasno mogla da vidim sve fragmente, sve delove sebe, a sve sam ih osećala i nisam mogla da se definišem. Mislila sam da sam luda. Sad znam kad sam luda. Žene to znaju. Devojke nemaju pojma.

Žena ima izbor. Ja biram gospođu. Mnogo je smešna.

Pročitajte i ovo: Stvari koje zaboravite kad ste slobodni i sami

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.