Najvažniji odnos u životu – odnos sa sobom

Svojstvo ljudske prirode jeste da smo upućeni jedni na druge i da međusobno gradimo različite vrste odnosa. Mnoštvo odnosa koje ostvarujemo i imamo na dnevnom nivou neizostavno utiču na nas, na to kako se osećamo, kako se ponašamo i na taj način direktno utiču na naše stanje i životnu ispunjenost. Zato je pre svega važno da proverimo kakav odnos imamo sa sobom.

Zašto su odnosi sa drugima ogledalo odnosa sa sobom

Kada govorimo o odnosima sa drugima skloni smo takođe da za određene neuspehe ili nezadovoljavajuće ishode odgovornost prebacujemo na te druge, bilo da je reč o pojedincima ili grupama ljudi. Istina je da su delovi odgovornosti na obe strane odnosa i da ih ne možemo pripisati isljučivo jednoj od njih.

U svaki odnos minimum dve strane unose: svoj sistem vrednosti, svoja uverenja, životna iskustva, okruženje iz kog potiču kao i sklonosti ka različitim interpretacijama događaja koji se dešavaju. Setimo se takođe da su događaji sami po sebi neutralni i da im mi dajemo značenje kada oni postanu naši doživljaji, što znači kada ih mi oblikujemo kroz prizmu ličnih vrednosti, uverenja i iskustva.

Zato je pre svega važno da proverimo i da redovno proveravamo kako mi to stojimo sa sobom, tj. kakav odnos imamo prvo sa sobom.

Zdrav odnos sa sobom kao preduslov ispunjenog života

Zdrav, podržavajući, iskren i transparentan odnos sa sobom, odnos u kom ćemo sebe znati podržati na lep način, ali i odnos u kom ćemo biti sposobni prihvatiti sebe i onda kada nešto nismo dobro uradili i kada nismo bili na visini zadatka preduslov je za građenje dobrih odnosa sa drugima.

U tom smislu korisno je, čak i na dnevnom nivou, da sebi odgovorimo na određena pitanja koja nas vraćaju na dobar odnos sa sobom i da takoreći time proveravamo sebe i svoje stanje.

Izvesno da u svakodnevnom ritmu života i mnoštvu obaveza nemamo toliko vremena da se dubinski posvetimo svakom odgovoru, međutim ova lista može biti od velike pomoći ukoliko dnevno iskoristite makar jedno ili dva od navedenih pitanja, kao neku vrstu „prve pomoći“ da biste se vratili na dobar i konstruktivan pravac kretanja.

1. Kako se osećam? Koje tačno osećanje imam? Kako želim da se osećam?

Jako je važno da prvo sebi priznamo kako se zaista osećamo. Da li smo tužni, uplaseni, besni, itd… Radi društvene prihvaćenosti i modela ili obrazaca ponašanja skloni smo tome da svakodnevno prikrivamo svoja osećanja, čak i sami sebi. I tu posebno mesto zauzimaju osećanja koja su opet po takozvanim pravilima nepoželjna ili nazovi negativna.

Definisati kako se tačno osećamo i koje je to osećanje pa čak i to gde ga osećamo u telu prvi je korak ka kontinuirano dobrom stanju. Verovatno vam je iz iskustva poznato da ste osećali zgrčen stomak, pritisak na grudima ili ramenima, pulsiranje u glavi i slično. Ako izuzmemo fiziološke uzroke koje donose određene medicinske dijagnoze ostatak uzroka leži upravo u osećanju tj.emociji koju trenutno gajimo.

Osećanja sa sobom nose snažnu energiju čije je prirodno stanje protok i kretanje kroz telo a ne zaglavljenost i blokada. Zato je važno da dozvolimo toj energiji da teče kroz naše telo. U ovom delu je važna veza našeg uma ili misli, tela i osećanja, kao snažna i neraskidiva i povezana u smislu međusobnog uticaja. Konkretno, ovo znači da će nam u sedentarnom načinu života, kakav uglavnom imamo, kretanje, šetnja i fizička aktivnost pomoći da razbistrimo misli i pokrenemo energiju, da će nam nekoliko uzastopnih dubokih udaha i izdaha pomoći da povratimo fokus i umirimo se, ili da će nas ciljano posmatranje naše okoline, predmeta, prostorije ili prirode oko nas vratiti u sadašnji trenutak, u sada.

Svest o tome da mi imamo sposobnost da regulišemo sopstvena osećanja i da upravljamo njima vraća nas na dobar put. Sledeći put kada se nađete u osećaju koji biste da promenite setite se ovoga i uradite nešto od navedenog da biste taj osećaj i promenili.

2. Da li prerano zaključujem, interpretiram činjenice, razmišljam ekstremno ili „crno – belo“, da li sam sklon/-a katastrofičnom razmišljanju?

Ovde govorim isključivo o događajima iz svakodnevnog života koji nose svoje male ili velike izazove. Uzmimo za primer gužve u saobraćaju, neprijatne prodavce ili službenike, tek nastale promene u nekoj organizaciji, programu, kašnjenja, odgađanja, odlaganja, ad hoc sastanke itd… lista je zaista duga…

Ukoliko sebi prethodno kažemo da će nam se u jednom danu desiti bar nešto što apsolutno nismo mogli da zamislimo utoliko će nam lakše i jednostavnije biti da se sa tim nosimo. Naši otpori su u ovim situacijama vrlo snažni i fleksibilnost se u tom delu vežba, poput mišića u teretani. Znate ono: „Pao je pljusak. Katastrofa.“ – „Pa šta?!“ ili: „Radovi na putu, moramo obilaznim putem.“ – „Ok. Pa šta!“

Štaviše, ovde možemo otići i korak dalje pitajući se šta sve dobro te novonastale situacije imaju za nas? I ne, ovde se ne radi o takozvanom mazanju očiju i predstavljanju situacije mnogo boljom nego što jeste već o održavanju optimalnog unutrašnjeg balansa i opet: dobrog odnosa sa sobom. Ne zaboravite da novonastale situacije ili okolnosti kriju neke svoje male dobribiti za vas, dok se vi i dalje osvrćete na ono kako je moglo ili trebalo da bude, a nije. Što više vežbamo adaptiranje i prihvatanje to ćemo biti bolji u odnosu sa sobom. Ne zaboravite da vežba čini svakog majstora.

3. Kako „razgovaram“ sa sobom?

Najvažniji dijalog koji vodimo je onaj unutrašnji i imamo ga svakog dana. Ukoliko sebe kritikujemo, omalovažavamo, govorimo sebi ružne reči, ponavljamo sebi koliko i kako smo nešto pogrešili neminovno stvaramo uslove za dugotrajno loš odnos sa sobom a time i sa drugima.

Svi znamo onu izreku za neke ljude: „Do podne mrzi sebe a od podne ceo svet.“ Mnogo toga je u našoj ličnoj percepciji i tu smo takođe u domenu one poznate definicije da je različitim ljudima: „Čaša polupuna ili poluprazna.“ Optimistično viđenje sebe i prihvatanje sopstvene greške kao načina na koji smo nešto naučili i stvaranje uvida kako ćemo drugačije sledeći put dobar je način za građenje podržavajućeg odnosa sa sobom.

Ako sami sebe unapred etiketiramo kao „smotane“, „šeprtlje“ i slično kasnije će nam trebati mnogo više vremena da se takvog načina razmišljanja oslobodimo tj.da ga transformišemo. Sposobnost da u momentu prihvatimo da nešto nismo dobro uradili, da su postojale određene posledice i da efekat nije bio dobar po nas a ni po druge, govori o zrelosti nas kao osobe.

Idealni karakteri ili ličnosti ne postoje ali sigurno postoje oni zreli, zdravi i samosvesni. Tada je dobar način i to da direktno kažemo drugim stranama šta se dešava ili šta se dogodilo. Drugi ljudi će uvek ceniti fer odnos ili fair play i to mnogo više nego što smo sami u to uvereni. Takođe, destruktivan unutrašnji dijalog se na suptilne načine prenosi na našu okolinu i na ljude oko nas jer se ogleda u našem ponašanju, nesigurnostima i izjavama koje potkrepljuju takav stav. Time smanjujemo mogućnost otvorene povezanosti sa ljudima oko nas i uspešnosti cele komunikacije i odnosa.

4. Kako vidim sebe? Kako bih jednom rečju nazvao svoj život?

Znate ono kada ljudi kažu: „Moj život je borba.“ ili „Moj život je čudo.“ Ovim jednostavnim izjavama pravimo celu metaforu, tj.prenošenje značenja jedne reči na druge pojmove koji opet sa druge strane imaju direktnu vezu sa nama. Vrlo moguće da su nam takve konstatacije od malena govorili npr.roditelji ili najbliže okruženje pa da smo ih utkali u našu podsvest i danas ni ne dovodimo u pitanje njihovu tačnost i verodostojnost.

Znajmo da imamo pravo da određeni pojam tj.metaforu dodelimo sebi, svom životu ili svojim dostignućima baš onako kako mi želimo i to u smislu da bismo sebe podržali. Imamo pravo isto da svoje lične metafore menjamo i transformišemo tako da nam služe i da „rade za nas“.

Kojom jednom rečju biste završili rečenicu: „Moj život je…“ Postojanje takozvanih mantri ili izreka koje nas podsećaju na to ko smo, zašto smo tu gde jesmo i zašto nešto radimo vrlo je smisleno i ima svoj merljiv učinak.

5. Šta me istinski veseli i raduje? Da li znam da se nagradim i pohvalim?

Potrebno je takođe setiti se da u nama i dalje živi ona mala devojčica ili dečak koji su se igrali, zabavljali i radovali… Ulazeći u odlaslo doba kao da sebi osporavamo pravo na radovanje, radost i igru.

Sigurno je da su odgovornosti, obaveze i ritam života jedne odrasle osobe mnogobrojni i da svako životno razdoblje nosi svoje izazove ali isto tako taj dečak ili devojčica koji smo bili i dalje žele da osete radost koja najčešće dolazi od vrlo jednostavnih, svakodnevnih stvari ili radnji.

Kada ste se poslednji put nečemu iskreno radovali? Čemu biste mogli da se radujete danas? Šta je to što treba da uradite ili redovno radite za više radosti u vašem životu?

Radost je u smislu odnosa prema sebi složen pojam i zato ne čudi što je jedna od centralnih tema celih religija, filozofija i mnogih učenja. Postoji još jedno slikovito pitanje koje aludira na radost a to je: „Od čega ti srce igra?“ – I stvarno: Od čega igra vaše srce? U vezi sa radošću takođe ide i sposobnost i način da sebe pohvalimo i „proslavimo“ male uspehe, na dnevnom nivou.

Ako niko drugi ne kaže: „Bravo!“ recite to sami sebi. To vam bar nije teško. Setite se da ste sebi prvi i najverniji navijač i ukoliko do sada niste zdušno navijali za sebe, počnite to činiti.

Možda će vas zanimati: Feng Shui 2026: Kako se pripremiti za godinu vatrenog konja i privući bogatstvo

Naslovna fotografija: Irena Peličić

Autor: Nataša Đurica, ECA & ANLP profesionalni coach