Da li različite navike vežbanja mogu da ugroze vezu? Stručnjaci otkrivaju pravi problem koji se krije iza toga

Nijedna osoba koju volimo neće imati potpuno ista interesovanja, navike i strasti kao mi. Pravi izazov u vezi nije da pronađemo nekoga ko nam je identičan, već da prepoznamo koje su razlike prihvatljive, a koje mogu da stvore ozbiljne probleme. Ipak, koliko različite navike vežbanja utiču na vezu?

Pored razlike u godinama, karakteru ili životnom stilu, mnogi parovi suočavaju se i sa takozvanim „fitness jazom“, situacijom u kojoj je jedan partner posvećen vežbanju, dok drugi nema isto interesovanje, motivaciju ili mogućnost da redovno trenira.

Da li ovakva razlika može da ugrozi vezu? Prema mišljenju bračnih i partnerskih terapeuta, odgovor nije jednostavan.

Različite navike vežbanja ne moraju da budu problem

Prema Aniti Klipali, bračnoj i porodičnoj terapeutkinji, vežbanje za mnoge ljude nije samo pitanje fizičke aktivnosti.

„Iza potrebe za vežbanjem često se kriju mnogo dublji razlozi, strah od starenja, želja da ostanemo zdravi, potreba da se osećamo privlačno ili određena predstava o tome kako bi kvalitetan život trebalo da izgleda“, objašnjava ona.

Neki ljudi su, na primer, gledali članove porodice kako zbog zdravstvenih problema gube pokretljivost i nezavisnost, pa fizičku aktivnost doživljavaju kao način da takvu budućnost izbegnu.

Sami Piči, licencirana bračna i porodična terapeutkinja, smatra da srećne veze mogu savršeno dobro da funkcionišu čak i kada partneri imaju potpuno različit odnos prema vežbanju.

„Suštinski problem često nije vežbanje, već kultura osuđivanja tela i pokušaj da kontrolišemo kako će partner izgledati tokom godina. Društvo nam konstantno šalje poruku da moramo ostati vitki i da je vežbanje jedini put do toga“, kaže ona.

Partnerovo telo nije projekat koji treba menjati

Piči ističe da je važno zapamtiti da partnerovo telo pripada isključivo njemu.

„Možete ga podržavati na način koji njemu prija, ali ne bi trebalo da ga pritiskate da vežba ili da izgleda na određeni način“, objašnjava terapeutkinja.

Ona navodi i lični primer.

„Moj partner je CrossFit trener i izuzetno posvećen sportista. Ja sam se sportom bavila u mladosti, ali danas nemam istu unutrašnju motivaciju za trening. Imala sam zdravstvene probleme i povrede, moje telo se promenilo i nastaviće da se menja. Moj partner to ne samo da prihvata već zajedno sa mnom slavi svaku fazu kroz koju prolazim.“

Umesto kritike, stručnjaci preporučuju pitanja poput:

„Postoji li nešto što govorim, a zbog čega se ne osećaš dobro u svom telu?“

„Koji oblici fizičke aktivnosti ti najviše prijaju i kako mogu da te podržim?“

Kompromis je često ključ uspešne veze

Različiti stilovi života ponekad zahtevaju prilagođavanje.

Jedan partner možda zamišlja idealan izlazak kao zajedničko trčanje ili planinarenje, dok drugi više uživa u opuštanju uz knjigu ili film.

Klipala navodi primer para sa kojim radi:

„Jedan partner tokom putovanja želi da pređe 20.000 koraka dnevno, istražuje grad i učestvuje u lokalnim aktivnostima, dok drugi sanja o odmoru pored bazena ili na plaži sa dobrom knjigom.“

Rešenje su pronašli u kompromisu, deo aktivnosti rade zajedno, a deo vremena provode odvojeno, posvećeni sopstvenim interesovanjima.

Kada različite navike vežbanja postaju ozbiljan problem?

Pravi problem nastaje kada vežbanje postane tema prepuna kritike, osude i međusobnog nezadovoljstva.

Terapeuti upozoravaju da ljudi koji tek otkriju ljubav prema treningu često žele da i partner usvoji isti stil života.

„Kada vežbanje postane važan deo nečijeg identiteta, često želi da i partner krene istim putem“, kaže Klipala.

Međutim, činjenica da je jedna osoba uspela da promeni svoje navike ne znači da druga to želi ili da joj je to lako.

Osuđivanje nikada ne donosi dugoročne rezultate

Džastin Dodson, terapeut specijalizovan za rad sa parovima, smatra da sama razlika u navikama nije razlog za zabrinutost.

„Crvena zastavica nije to što jedan partner trenira šest dana nedeljno, a drugi uopšte ne vežba. Problem nastaje kada počnu kritike, posramljivanje, kontrola ili omalovažavanje tuđih izbora.“

Prema njegovim rečima, mnogi partneri pogrešno veruju da je grubost isto što i motivacija.

„Neki misle: ‘Toliko želim ovo za tebe da sam spreman da budem neprijatan kako bih te naterao na promenu.’ Tada se već prelazi granica.“

Posebno upozorava na izjave poput:

• „Zapustio/la si se.“
• „Više ti je stalo do teretane nego do naše veze.“
• „Bio/la bi privlačniji/a kada bi vežbao/la.“

Takve rečenice ne motivišu, već stvaraju osećaj srama, ljutnje i udaljavanja.

Umesto osude, radoznalost i razumevanje

Stručnjaci se slažu da je najbolji pristup pokušati da razumemo zašto je vežbanje partneru toliko važno, ili zašto mu nije prioritet.

Nekim ljudima je potrebna podrška i društvo tokom treninga, dok drugi žele da fizička aktivnost ostane njihova lična stvar. Zato je važno ne nametati pomoć ukoliko nije tražena.

„Kada ostanemo neutralni ili podržavajući, razlike u navikama gotovo nikada nisu prepreka za kvalitetnu vezu“, zaključuje Dodson.

Drugim rečima, problem nije u tome koliko često vaš partner ide u teretanu. Problem nastaje tek onda kada ljubav počne da se meri brojem pređenih koraka, kilogramima ili satima provedenim na treningu. Tada tema više nije fizička aktivnost, već međusobno poštovanje.

Autor: Easylife redakcija, Huff Post

Foto: Lummi/Clemara Studio