Karakteristike i ponašanja disfunkcionalnih porodica

Istina je da disfunkcija postoji u svim porodicama, u različitim aspektima i na različitim nivoima – tako da, ako ste zabrinuti da li je vaša porodica nefunkcionalna, verovatno jeste na određeni način. Možda je disfunkcionalna porodica ona u kojoj ste odrasli, pa dobro znate šta to znači za vas – kroz ovaj tekst, možete potvrditi ono što znate, ili dobiti neke nove informacije.

Disfunkcionalna porodica se ne može jednostavno definisati, jer postoji širok spektar disfunkcionalnosti, ali možemo odrediti nivoe – porodica sa bezbednim nivoom disfunkcije je ona koja prepoznaje svoje nedostatke i čiji su članovi otvoreni da uče i podržavaju jedni druge, umesto da se međusobno okrivljuju, kritikuju i optužuju. Porodice sa nezdravim nivoima disfunkcije su one koje rizikuju da nanesu štetu svojoj deci u razvoju, zbog krivice, haosa, nedostatka granica i loše komunikacije. Ovo se često dešava u porodicama u kojima jedan od roditelja (negovatelja) ima zapostavljen i nelečen mentalni problem, ili poremećaj ličnosti, ili kada je neka trauma i oštećenje uticalo na sposobnost odrasle osobe da se efikasno brine o detetu.

Disfunkcionalna porodica se može opisati kroz pojedina tipična ponašanja i interakcije, koje se mogu razlikovati u intenzitetu i kombinaciji, ali uglavnom predstavljaju obrazac ponašanja.

U porodici se ne priznaju manjkavosti i slabosti. Dok „normalna“ porodica razgovara o svojim nesavršenostima i manama, šali se i smeje na račun svoje disfunkcionalnosti, ili traži načine kako da poboljša svoje slabe strane, nezdrave porodice poštuju neizgovoreno pravilo da se disfunkcionalnost i nesavršenost jednostavno ne pominju i ne priznaju.

Disfunkcionalna porodica ima vrlo napetu komunikaciju, koja može delovati kao ratno stanje. Porodice u kojima jedan ili više odraslih ima elemente poremećaja ličnosti, kao što su narcizam, ili granična ličnost, loše komuniciraju. Članovi porodice mogu biti u sukobu „svako sa svakim“, može praktikovati gaslajting, u kome se negira tuđa realnost, ili druga pasivno-agresivna ili nasilna ponašanja. Komunikacija može biti toliko zastrašujuća i zbunjujuća, da se onaj ko se nađe na meti (obično dete) može osećati iscrpljeno i traumatizovano samim pokušajem da shvati svoju situaciju.

Pročitajte i ovo: Niska emocionalna inteligencija roditelja i njen štetan uticaj na decu

Kazna u disfunkcionalnoj porodici nije vaspitna mera – odgovor na loše ponašanje i nepravdu – već se najčešće sprovodi i doživljava kao osveta. Deca u nezdravim porodicama često bivaju kažnjena zato što su pokazala ljutnju, ili uznemirila roditelja, dakle, zbog izražavanja osećanja i traženja pažnje, a ne zbog nekog prekršaja roditeljskih pravila, kao što je laganje, ili odbijanje odlaska na spavanje. Dete se kažnjava kada kaže da je uznemireno zbog nečeg što je roditelj uradio, ili ima drugačije mišljenje, ili prekrši neko nedorečeno i nedosledno pravilo.

Disfunkcionalna porodica praktikuje ucenu – osećanja mogu biti (i biće) upotrebljena protiv vas. Zbog nezdrave dinamike, ranjivost će biti iskorišćena za kontrolu, a poverenje će biti svaki put izdano i zloupotrebljeno. To je situacija u kojoj dete nešto poverava majci, što se tiče drugog roditelja ili člana porodice i u tom trenutku, deluje kao da je poverenje uspostavljeno. Ali u prvoj sledećoj prilici, kada se majka naljuti i želi da kazni dete, ona mu se sveti tako što ono što joj je poverilo otkriva osobi na koju se odnosi. Na taj način postiže moć, kontrolu i zastrašivanje.

Osećanja i emocionalne potrebe odraslih su najvažnije – i ne radi se o tome da mama želi da gleda seriju na miru, već da su emocionalne potrebe roditelja uvek na prvom mestu, dok su osećanja dece daleko od prioriteta. Važno je da li je roditelj uznemiren, ili zadovoljan, a deca treba da učine sve što je moguće da ga ne uznemiruju i da ga učine zadovoljnim – njihove emocionalne potrebe ne samo da su na čekanju, nego retko i budu zapažene, a još ređe im se posvećuje pažnja.

Disfunkcionalna porodica ukida pravo deteta na ljutnju i tugu zbog odraslih. Ono sme da bude uznemireno, ali nikada zbog roditelja, šta god da se dešava (na ovaj način se odrasli brane od svesti o disfunkcionalnosti, odnosno, praktikuju toksično uverenje da je sve u redu, nikada ne priznajući da disfunkcionalnost postoji). U prethodnim generacijama i nekim kulturama, ovo je bilo standardno ponašanje (poštovanje roditelja, po svaku cenu), ali nije zdravo ne dozvoljavati deci da iskažu svoja osećanja. Trebalo bi da ih ohrabrimo i da ih naučimo kako da izražavaju osećanja sa poštovanjem tuđih osećanja.

Pročitajte i ovo: Šta je EMDR terapija i kome može biti korisna

Uloge se često zamenjuju – disfunkcionalna porodica angažuje decu u neprimerenim ulogama, ona često postaju odgovorna i brinu o roditeljima, iako su sama zanemarena. Oni koji odrastu u ovakvoj atmosferi (često je u pitanju alkoholizam ili bolest roditelja), svedoče da su se osećali odgovorno i da su bili roditelji svojim roditeljima, dok su istovremeno bili uplašeni, nesigurni, gladni ljubavi i pažnje – emocionalno zanemareni i ignorisani.

Nezdrave porodice često neguju uverenje da su drugačije, različte od ostalih, da drugi neće razumeti njihovu istoriju i da zato ne mogu i ne treba da se sa drugima zbližavaju i druže. One žive prilično izolovano od okoline i nikoga „ne puštaju unutra“.

Disfunkcionalna porodica je stalno u drami i haosu. Uvek mora postojati nešto što izaziva stres i odrasli se uvek na nekog ljute, kao da traže razlog da besne i nerviraju se. Ako dete nije u centru drame, onda je neko drugi iz porodice, komšija, učiteljica, porodični prijatelj, prodavačica, frizreka… Postoji potreba za stalnim nabojem i sukobom, a uvid redovno izostaje – šta god se desi, neko drugi je kriv, nismo mi ništa uradili da doprinesemo sukobu.

Ne postoje granice – možda su naznačene, ili su samo sugerisane, ali nisu određene jasno i niko ih ne poštuje. U zdravim porodicama se granice podstiču i poštuju, ali u nezdravim se gaze. Čitaju se dnevnici, a zatim se informacije koriste protiv „pisca“. Deca nemaju pravo da odbiju zagrljaje, ni neželjene razgovore, privatnost ne postoji, a kada je deca traže, bivaju ismevana („šta će tebi ključ od sobe, šta ćeš da radiš tamo?“).

Disfunkcionalna porodica u kojoj je nivo i intenzitet toksičnosti visok, izvor je traumatičnih iskustava i emocionalnih oštećenja, a kada oni koji su odrasli u ovakvim porodicama to prepoznaju i potraže stručnu pomoć, mogu pronaći isceljenje kroz priznavanje svoje istorije i rad na razvoju granica, kako ne bi ponavljali disfunkcionalne obrasce u sopstvenim emotivnim i roditeljskim odnosima.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.