Geštalt i EMDR psihoterapeut Ivana Idei Todorić nam otkriva zašto toliko žudimo za novim početkom?
U psihologiji postoji zanimljiv paradoks ljudske potrebe za promenom – često nas više pokreće ono što bi moglo da se dogodi nego ono što se zaista događa. Budućnost, upravo zato što još nije ispunjena iskustvom, ostavlja prostor za projekciju. U nju možemo smestiti sve ono što danas priželjkujemo: mir, slobodu, ljubav, samopouzdanje, osećaj smisla. Zbog toga ideja novog početka ima gotovo neobičnu emocionalnu snagu. Ona nam ne obećava samo drugačije okolnosti, već mogućnost da se u njima pojavimo kao drugačija verzija sebe.
Zbog toga je početak jedno od retkih mesta u životu u kojem možemo istovremeno da budemo ono što jesmo i ono što još nismo postali.
Postoji trenutak koji svi poznajemo, iako ga svako doživljava na svoj način. Sedimo jednog običnog dana i odjednom nam se učini da bi se, kada bi se samo nešto promenilo, pred nama otvorio sasvim drugačiji prostor. Možda bismo se preselili, promenili posao, otišli na dugo putovanje ili se zaljubili. Možda bismo, jednostavno, jednog jutra počeli da živimo sporije, hrabrije i više u skladu sa sobom.
U mašti se tada pojavljuje buduća verzija našeg života koja deluje gotovo čarobno. U njoj smo smireniji, sigurniji, organizovaniji, prisutniji i nekako više svoji.
Upravo tu počinje naša fascinacija novim počecima.
Mi, zapravo, ne volimo početke zato što znamo da će ono što dolazi biti bolje. Volimo ih zato što u njima još postoji mogućnost.
Setite se samo kako izgleda prvi dan odmora. Čovek se probudi i još ne zna kako će provesti dan. Nema uobičajenog ritma, nema obaveza koje ga vuku prema satu, nema osećaja da je dan već unapred isplaniran. Nekoliko sati pripada samo njemu. Ili prvi dan na novom poslu, kada još ne poznajemo ljude, njihove odnose, nepisana pravila i sopstveno mesto u toj strukturi. Ili početak ljubavi, kada se između dvoje ljudi tek otvara prostor koji će tek dobiti svoj oblik.
Na početku je sve još moguće.
A mogućnost je jedna od najjačih psiholoških supstanci koje imamo.
Zato se i deca toliko lako vezuju za priče o princezama. Gotovo svaka velika bajka počinje tako što se junakinja nalazi u životu koji je skučen, težak ili na neki način tuđ. Ona je negde između onoga što jeste i onoga što bi mogla da postane. A onda nastupa događaj koji menja tok priče. Stiže poziv, pojavljuje se čarobni pomoćnik, otvaraju se vrata, dolazi susret koji niko nije očekivao.
Pepeljuga odlazi na bal i vraća se sa mogućnošću potpuno drugačijeg života. Mala sirena napušta svoj poznati svet jer čezne za onim koji se nalazi izvan njega. U pričama koje su vekovima putovale od usta do usta, junakinja gotovo uvek mora da prođe kroz neku vrstu prelaza da bi postala ono što je do tada samo naslućivala da može biti.
Bajke su, između ostalog, priče o psihološkoj transformaciji.
One nam govore da čovek može da preraste život u kojem se trenutno nalazi. Ali tu se krije i jedna zanimljiva zamka. Bajke se, uglavnom, završavaju upravo onda kada bi psiholog tek počeo da postavlja pitanja.
„I živeli su srećno do kraja života.”
Šta se dogodilo sledećeg ponedeljka? Kako su izgledale prve godine braka? Šta se dogodilo kada je princeza shvatila da princ ima svoje strahove, mane i loše dane? Šta kada je čarobna haljina ostala u ormaru, a život ponovo postao običan?
Bajka nam daje ono što svakodnevni život retko pruža – daje nam jasnu granicu između starog i novog života. Jedan događaj promeni sve, a zatim priča može da se završi.
Mi tu granicu nemamo.
Naš život se mnogo ređe menja jednim čarobnim događajem. Češće se menja postepeno, kroz niz odluka, razočaranja, uvida i malih pomeranja, koja tek naknadno prepoznamo kao prekretnicu. Zato odrasli ljudi ponekad pokušavaju da sami naprave svoju bajku.
„Od prvog septembra krećem drugačije.”
„Od Nove godine sve menjam.”
„Kada se preselim, biće drugačije.”
„Kada deca porastu, imaću više vremena za sebe.”
„Kada promenim posao, konačno ću moći da budem mirna.”
„Kada upoznam nekoga ko mi odgovara, biću srećna.”
U svakoj od tih rečenica postoji nada, ali postoji i jedna veoma suptilna psihološka zamka: život koji želimo počinjemo da smeštamo u budućnost. Tako budućnost postaje mesto u kojem ćemo konačno postati osoba kakva želimo da budemo.
A sadašnji život dobija status čekaonice.
To je, možda, jedan od razloga zbog kojih toliko žudimo za novim počecima. Početak nam daje osećaj da se život ponovo otvorio. Ali ponekad se dogodi da zavisimo od tog osećaja. Kada svakodnevica izgubi uzbuđenje, poželimo novu promenu. Kada nova situacija postane poznata, počinjemo da sanjamo sledeću.
Tada čovek može provesti godine u potrazi za sledećim početkom. I svaki put neko vreme oseća onu poznatu lakoću: ovoga puta će biti drugačije.
A onda se, posle izvesnog vremena, u novoj scenografiji pojavi isti unutrašnji svet.
To otvara jedno od najvažnijih psiholoških pitanja o počecima:
Šta je to što zaista želimo da promenimo?
Okolnosti, svakako, ponekad imaju ogromnu moć. Postoje odnosi iz kojih treba izaći, poslovi koji nas iscrpljuju, sredine u kojima ne možemo da rastemo. Postoje trenuci kada je promena spoljašnjeg života upravo ono što nam je potrebno. Ali postoji i drugi sloj priče. Ako promenimo grad, a u novi grad unesemo isti strah od odbacivanja, svet će izgledati drugačije, dok ćemo se iznutra sresti sa poznatim osećajem.
Ako promenimo posao, a sa sobom ponesemo uverenje da vredimo samo kada smo izuzetno uspešni, uskoro ćemo pronaći novu pozornicu na kojoj ćemo izvoditi istu predstavu.
Ako uđemo u novu ljubav sa starim strahom da ćemo biti ostavljeni, ljubav će vrlo brzo postati mesto na kojem će se taj strah ponovo buditi.
Zato novi početak nije promena života, već promena konteksta u kojem nastavljamo da budemo ista osoba.
A to nas dovodi do nečega što je možda manje romantično, ali je i te kako oslobađajuće: ne moramo uvek da čekamo veliki početak da bismo počeli da živimo drugačije.
Promena često nastaje mnogo pre nego što se spolja išta promeni. Nastaje u trenutku kada prvi put prepoznamo obrazac koji smo godinama živeli. Kada razumemo zašto smo ostajali tamo gde nam nije bilo dobro. Kada shvatimo da naše „moram” često krije strah od toga šta će se dogoditi ako kažemo „ne”. Kada počnemo da razlikujemo sopstvenu želju od očekivanja drugih ljudi. To nisu spektakularni trenuci. Nema muzike u pozadini. Nema filmskog kadra u kojem se vrata otvaraju prema svetlu. Često postoji samo jedna vrlo tiha misao: Aha, sada razumem.
Autor: Ivana Idei Todorić, Geštalt i EMDR psihoterapeut
Foto: Stanko Đalić, Lummi/rena