Prijateljstva posle tridesete izgledaju drugačije, ali to ne mora da bude loša stvar

Nekada je bilo dovoljno poslati poruku u grupni čet i već iste večeri svi bi se našli na istom mestu. Danas se zajednička kafa dogovara nedeljama unapred, a poruka „Moramo uskoro da se vidimo“ često ostane bez konkretnog datuma. Prijateljstva posle tridesete menjaju se zajedno sa našim životima. Neka postaju tiša, druga dobijaju na značaju, a nova poznanstva mogu nas iznenaditi baš onda kada pomislimo da smo svoj krug ljudi odavno formirali. Postoji trenutak kada shvatimo da sa nekim od najbližih prijatelja već mesecima nismo proveli čitavo popodne. Ne zato što smo se posvađali, udaljili zbog nekog velikog nesporazuma ili prestali da budemo važni jedni drugima. Jednostavno, nekadašnje spontane susrete zamenili su kalendari, poslovne obaveze i pokušaji da se pronađe termin koji svima odgovara.

Tokom dvadesetih prijateljstva često nastaju bez mnogo planiranja. Fakultet, prvi poslovi, zajednički izlasci i putovanja stvaraju okolnosti u kojima sa istim ljudima provodimo mnogo vremena. Neko svrati na kafu bez najave, večernja šetnja pretvori se u višesatni razgovor, a planovi za vikend nastaju u petak popodne. Desetak godina kasnije, ista grupa prijatelja može živeti u različitim gradovima, raditi potpuno drugačijim tempom ili prolaziti kroz životne faze koje se sve manje podudaraju. Neko ima malo dete, neko pokušava da napreduje u karijeri, a neko napokon ima više slobodnog vremena, ali manje ljudi sa kojima može spontano da ga provede.

Takve promene umeju da budu neobične. Posebno kada shvatimo da prijateljstva koja smo godinama uzimali zdravo za gotovo sada zahtevaju dogovaranje, strpljenje i poneki kompromis.

Ista prijateljstva, potpuno drugačiji rasporedi

Jedna od stvari koje najviše nedostaju iz ranijih godina jeste spontanost. Mogućnost da nekoga pozovemo u poslednjem trenutku, bez posebnog povoda i bez pitanja da li je slobodan sledeće subote. U tridesetim čak i jednostavno viđanje ponekad izgleda kao organizacija manjeg događaja. Jedna osoba radi do kasno, druga je slobodna samo radnim danima, treća je tog vikenda van grada. Dok se svi dogovore, prođu dve nedelje, a plan na kraju možda ipak bude odložen. Iza tih sitnih frustracija često se krije nešto ozbiljnije, nedostaje nam osećaj da smo deo nečije svakodnevice. Nije isto kada znamo šta se prijatelju dogodilo zato što smo prethodne večeri satima razgovarali i kada najvažnije novosti saznajemo tokom povremene kafe, između dva pitanja o poslu i godišnjem odmoru. Ipak, učestalost viđanja nije uvek pouzdana mera bliskosti. Postoje odnosi u kojima razgovor posle nekoliko meseci teče sasvim prirodno, kao i oni u kojima se ljudi redovno viđaju, ali odavno ne razgovaraju o stvarima koje su im zaista važne.

Mnogo toga zavisi od toga kako se nosimo sa promenama. Prijateljstvo između osobe koja ima malu decu i one koja živi sama možda više ne može da izgleda kao pre deset godina. Ali to ne znači da jedna od njih mora da odustane od odnosa. Nekada će se druženje preseliti iz omiljenog bara u nečiju dnevnu sobu, a nekada će zajednički vikend zameniti kratka kafa tokom radnog dana. Problem nastaje kada se iza stalnog nedostatka vremena izgubi i interesovanje. Povremeno otkazivanje planova deo je odraslog života, ali ako se inicijativa, pažnja i želja za susretom uporno očekuju samo od jedne osobe, možda se promenilo i samo prijateljstvo.

Zašto je upoznavanje novih ljudi postalo toliko neobično?

Dok smo mlađi, retko razmišljamo o tome kako se prijateljstva zapravo sklapaju. Često je dovoljno da sa nekim sedimo na istim predavanjima, radimo u istoj kancelariji ili izlazimo u isto društvo. Zajedničko vreme postepeno prerasta u bliskost. Kasnije takvih prilika ima manje. Već imamo ustaljene navike, omiljena mesta i određeni krug ljudi. Slobodne večeri često želimo da provedemo odmarajući se, a upoznavanje nepoznatih osoba može delovati kao dodatni napor.

Tu se pojavljuje pomalo paradoksalna situacija. Mnogi bi voleli da imaju više prijatelja, ali nisu sigurni gde bi ih upoznali. Još manje znaju kako da od običnog razgovora stignu do trenutka u kojem mogu nekoga spontano da pozovu na piće. Jer, dok je pozivanje nekoga na dejt postalo sasvim uobičajeno, predlog za prijateljsku kafu osobi koju smo tek upoznali ponekad deluje iznenađujuće neprijatno. Šta ako nismo ostavili isti utisak? Šta ako druga osoba već ima dovoljno prijatelja? A šta ako jednostavno nema interesovanja za novo druženje?

Ipak, tridesete ne znače da je vreme za nova prijateljstva prošlo. Ona se često razvijaju kroz zajednička interesovanja i aktivnosti, poput kurseva jezika, radionica keramike, planinarenja, klubova čitalaca ili grupnih treninga. Takva okupljanja omogućavaju da redovno srećemo iste ljude i postepeno ih upoznajemo, bez pritiska da se bliskost stvori već pri prvom susretu.

Prijatelji iz tridesetih upoznaju drugačiju verziju nas

Postoji nešto posebno u ljudima koji nas poznaju još iz školskih dana. Pamte naše stare frizure, loše odluke, prve ljubavi i verzije nas kojih se danas možda pomalo stidimo. Sa njima delimo čitavu malu istoriju koju nije potrebno svaki put objašnjavati. Međutim, takva bliskost ponekad nosi i očekivanja. Osoba koja nas poznaje dvadeset godina možda nas i dalje doživljava kao nekoga ko smo nekada bili, čak i kada smo se u međuvremenu značajno promenili.

Nova prijateljstva nude drugačije iskustvo. Ljudi koje upoznajemo u tridesetim ne znaju kako smo se ponašali sa osamnaest, kakvu smo muziku slušali na fakultetu ili zašto smo pre deset godina doneli određenu odluku. Upoznaju nas sa interesovanjima, navikama i stavovima koje imamo danas. To može biti iznenađujuće osvežavajuće. Možda smo nekada bili osoba koja nikada ne propušta izlazak, a sada više volimo jutarnje šetnje, putovanja i duge razgovore uz večeru. Novi prijatelji neće očekivati da budemo raspoloženi za stvari koje smo odavno prerasli.

Istovremeno, prijateljstva iz različitih perioda života ne moraju da se takmiče za isto mesto. Stari prijatelj možda najbolje razume našu porodičnu istoriju, dok će neko koga smo nedavno upoznali lakše razumeti profesionalne dileme ili interesovanja koja smo razvili tek poslednjih godina. Lepo je kada u životu postoji prostor za obe vrste odnosa, bez potrebe da svaka bliskost ima istu ulogu.

Možda nam više nije potrebno veliko društvo

Tokom dvadesetih, bogat društveni život često povezujemo sa velikim brojem ljudi, čestim izlascima i kalendarom punim planova. Ponekad nam je važno i da budemo prisutni na svakom okupljanju, čak i kada bismo radije ostali kod kuće. Kasnije se odnos prema slobodnom vremenu često menja. Posle naporne radne nedelje, subotnje veče provedeno sa nekoliko bliskih ljudi može biti privlačnije od izlaska sa velikim društvom. Sve manje je važno koliko poziva dobijamo, a sve više kako se osećamo u nečijem društvu.

To, naravno, ne znači da su velike grupe prijatelja rezervisane za mladost ili da u tridesetim svi počinjemo da biramo mirnije aktivnosti. Ali mnogi u ovom periodu postaju svesniji koliko vremena i energije imaju na raspolaganju. Takva promena može pomoći da prepoznamo odnose koji nam zaista prijaju. Prijatelja sa kojim možemo da ćutimo bez neprijatnosti, osobu koja se iskreno raduje našim uspesima ili nekoga ko će nas pozvati i kada nema nikakav poseban plan.

Istovremeno, nije neophodno da svaki odnos bude dubok i intenzivan. Poznanica sa joge sa kojom povremeno pijemo kafu, komšija sa kojim redovno šetamo psa ili kolega sa kojim delimo interesovanje za filmove mogu doprineti osećaju pripadnosti, čak i ako ne razgovaramo o najličnijim stvarima. Različiti odnosi zadovoljavaju različite potrebe, a društveni život može biti bogat i bez velikog, nerazdvojnog društva koje stalno provodi vreme zajedno.

Neka prijateljstva opstanu, neka se završe, a neka tek počinju

Jedna od manje prijatnih lekcija odraslog doba jeste prihvatanje da nećemo sa svima ostati jednako bliski. Ponekad se odnos promeni postepeno, kroz sve ređe razgovore i susrete koji se stalno odlažu. Ponekad se dogodi nešto konkretno zbog čega shvatimo da više ne želimo isto od prijateljstva. Nije svako udaljavanje nečiji propust. Neki odnosi bili su važni u određenom periodu života, ali više nemaju istu ulogu. To ne umanjuje zajedničke uspomene niti godine koje smo proveli zajedno.

Sa druge strane, postoje prijateljstva koja uspevaju da prežive selidbe, promene poslova, roditeljstvo i potpuno različite rasporede. Njihova snaga često se vidi u spremnosti obe strane da pronađu način da ostanu prisutne, čak i kada se ne viđaju često. Za održavanje takvih odnosa nije uvek potreban veliki gest. Nekada je dovoljno poslati poruku bez posebnog razloga, setiti se razgovora koji je nekome bio važan ili konačno predložiti konkretan datum za onu kafu koju mesecima planiramo.

A ponekad vredi uraditi nešto što smo ranije smatrali rezervisanim za školske dane: upoznati nekoga novog i bez previše razmišljanja predložiti ponovno druženje. Možda je najveća promena u prijateljstvima posle tridesete upravo to što ona sve ređe nastaju i opstaju zahvaljujući okolnostima. Više ne provodimo automatski svaki dan sa istim ljudima, pa se za zajedničko vreme češće svesno odlučujemo. To može zahtevati malo više truda nego ranije, ali ima i svoju lepu stranu. Neko koga poznajemo čitav život i neko koga smo upoznali pre nekoliko meseci mogu nam biti podjednako dragi, iz potpuno različitih razloga.

Autroka: Anastasija Pavić

Foto: Lummi / Sam Stoof