Kolumna 35+: Barbie (Hard) Core
Bilo je veoma toplo. U trenucima mi se činilo da ću se zalepiti za asfalt kao žvaka dok sam jurila ka centru grada da bih se našla sa devojkom koju ne poznajem, ali koju sam veoma želela da upoznam, što se na kraju ispostavilo kao veoma opravdano osećanje, s obzirom na njenu divnoću. Sedele smo u lokalu koji je u jednom trenutku preplavio talas mladih devojaka obučenih u jarkoroze i sve su bile vesele i uzbuđene zbog filma koji će te večeri pogledati.
“Jao, Barbie core”, izgovorila sam i u mislima se katapultirala 33 godine natrag u prošlost.
Odrastala sam na četvrtom spratu tada jedne od retkih zgrada u Velikom Gradištu. Zgrada se nalazila u samom centru grada, sa terase se pružao pogled na Dunav i “krst čaršije”, kako je moj tata umeo da kaže, iliti “krš čaršije” u mojoj pogrešnoj interpretaciji.
Pored zgrade nalazila se apoteka, koja tu i dalje stoji, a u samom prizemlju godinama su se otvarali i zatvarali lokali različitih namena. Bila sam vrlo mala i moguće je da su moja sećanja iskrivljena, ali prizemlje i plato ispred te zgrade u maloj dečjoj glavi bili su predvorje stila, ili bar onoga što je za mene stil tada značio. Jedna od odrednica tog stila bile su i nanule koje su lupkale po stepeništu svaki put kada bih ušla u zgradu (što jači zvuk, to veća sreća), a koje su nam kupovali u parfimeriji ispod zgrade koju je držao Mika Mirišljavko. Za njegov izlog devojčice su se lepile pri povratku iz vrtića, neumorno razgledajući raznobojne pramenove kose, prikačene na tablu i uvijene u kružiće, koji su služili kao reklama proizvođaču farbe za kosu. Marina je uvek pričala kako će jednog dana ofarbati kosu u baš onu nijansu crvene koja stoji u drugim redu na levoj strani, pa će biti kao Ariel. Ja sam bila opčinjena platinastoplavim pramenovima, kakve je imala Uspavana lepotica.
Sa Mikom Mirišljavkom, kafu je ispred radnje često pila Vladanka, koja je, čini mi se, bila vlasnica susednog lokala ili je možda samo radila u njemu (oprostiće mi sugrađani ako grešim), a koju smo mi, deca, zvali Vladanka Barbika. Vladanka je imala veoma uzan struk, baš kao Matelova lutka, isto tako duge noge i veliku natapiranu plavu kosu. Devojčice su svakoga dana s uzbuđenjem iščekivale njenu pojavu da bi videle šta je obukla. Krišom smo je posmatrale dok smo igrale školice i divile se njenim velikim mašnama, cvetnim haljinama ili kožnim pantalonama. Ubrzo je nastupilo teško vreme, roditelji više nisu mogli da nam priušte originalne Barbike, ali mi smo imale pravu, od krvi i mesa, koja nam se svakoga dana smešila čavrljajući sa Mikom u oblaku mirisa koji se valjao iz parfimerije.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Empatija ili ništa
Bilo je to iščašeno doba, zatvarali smo se za svet i otvarali smo tamne podzemne prolaze našeg kolektivnog bića. Upravo je tada Lepa Brena počela da pokazuje svoje razumevanje tržišta i smisao za dobar marketing, i uz treći deo filma “Hajde da se volimo” pustila je u proizvodnju lutke sa svojim likom po uzoru na tada najpopularniju lutku na svetu. Lepa Brena Barbika, kako smo je zvali, u beloj košulji i kariranoj suknjici, bila je tiha patnja svake devojčice. Dobro, možda ne baš svake, ali moja svakako i nisam razumela zašto mama neće da mi je kupi i zašto, pobogu, govori da je ružna, kad je nešto najlepše što je devojčica tog trenutka mogla da poseduje.
Dakle, nismo imale originalne Barbike, ali smo imale Lepu Brenu. “Boli me uvo za sve” je bio letnji hit nekoliko godina uzastopno, pošto je, iz nama nepoznatih razloga, “Hajde da ludujemo ove noći” bilo nepoželjno pevati iz sveg glasa na ulici. Brenu smo mogli, nije bila frka.
Nekoliko godina kasnije, tata mi je sa nekog kongresa u Atini doneo Barbiku talasaste kose koja je, kada joj pritisneš skriveno dugmence na leđima, izgovarala rečenice na grčkom, koje niko od nas nije razumeo. Malo je reći da je bila zlata vredna.
Ubrzo su prestale da me zanimaju lutke i nanule koje klepeću, roze mi je postala najomraženija boja, a duge svilene kose, nežna šminka i cvetne haljine estetika sa kojom ništa nisam želela da imam.
I evo me, trideset godina kasnije, nakon što sam izgubila svaku konekciju sa lutkama (ali ne i dinosaurusima i superherojima) nalazim se usred pomame za Barbie svetom, zahvaljujući Greti Gervig. Margo Robi me opčinjava kao što me je Vladanka opčinjavala nekad, Rajan Gosling je kul lik, mada pomalo izgleda kao batica koji prodaje krofne na plaži, a što se same Grete tiče, uvek me zanima šta ima da nam kaže. Od svoje roze strane više ne bežim, a Barbika iz Grčke je sada već natovarena takvim emotivnim bagažom, da je se ne bih odrekla ni kada bi mi je muzej tražio. Da li ću pogledati film? O da, samo još da smislim sa kim.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Forever underdressed
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
