U prethodnom periodu napravila sam neplaniranu pauzu u pisanju i ne primetivši da je pravim. Vreme je prolazilo, a ja sam bila potpuno nesvesna te činjenice. Sasvim je moguće da je moj mozak odbio da prizna protok vremena zbog svih obaveza koje su me sustigle, a nisam imala kapaciteta da na njih adekvatno odgovorim. Videla sam nedavno reel koji prikazuje kako izgleda biti u glavi jedne majke – dvadeset hiljada istovremenih misli koje se na kraju stope u pozadinsku buku. Tako sam se i ja osećala prethodnih dana, kao usamljena zgrada pored auto-puta. I šta se dešavalo? Svakog dana, nakon obavljenih obaveza, samo bih zaspala. Iz dosadašnjeg iskustva, moj organizam se sa stresom bori tako što me natera da spavam. Takođe, imam i čvrste dokaze da mi je to nasledno.
U međuvremenu je stiglo i proleće, pa je ponovo nestalo i sada svi čekamo da se vrati. Ništa od ovoga me, međutim, nije sprečavalo da besomučno skrolujem po Instagramu i time ubijam i ovo malo preostalih funkcionalnih moždanih ćelija. Međutim, nije baš svaki skrol loš skrol – naišla sam tako na seriju nepretencioznih i nehajnih, ali divnih postova dragog mi profila @svilenebube o ispijanju kafe ispred zgrade, pa smo se A. i ja malo dopisivale na tu temu i završile konverzaciju neobaveznim čavrljanjem o sobnom cveću. Iako živimo u različitim gradovima, osetila sam se kao da smo komšinice i tako sam shvatila da mi ponekad baš to nedostaje – neko sa kim delim ulaz, godine i pogled na svet.
Razmišljala sam dosta u proteklom periodu o kulturi stanovanja na Novom Beogradu tokom sredine prošlog veka, delom zbog mid-century arhitekture i estetike kojom sam opsednuta u poslednje vreme, delom zbog uspomene na babu i dedu koja se lagano pretočila u sećanje na sve naše babe i dede i sve njihove istovetne komode i lustere, duvan u džepovima i saksijsko cveće na terasi. Posebno mi je zanimljiva kultura negovanja prisnih komšijskih odnosa, koje su, pored mnogih drugih stvari, sa sobom doneli iz manjih sredina iz kojih su se naseljavali u dotadašnju močvaru i pustaru koja se polako pretvarala u ono što će mnogo godina kasnije postati najmnogoljudnija beogradska opština.
Naizgled sasvim obične fotografije na kojima je deda u obaveznom prsluku sa prednjim džepom i olovkom u njemu, a baba u kućnoj haljini na sitne cvetove i kartaju se za stolom u svojoj dnevnoj sobi sa nekolicinom parova slične životne dobi i modnih preferencija, uz obavezne šoljice sa kafom i dopola dogorelim cigaretama u pepeljari, govore mnogo o načinu života koji su vodili roditelji naših roditelja, a pogotovo o odnosu koji su imali prema svom komšiluku. Oni su komšijama na čuvanje ostavljali ključeve od stana, dragocenu imovinu, a neretko i decu. Pozajmljivanje šećera se podrazumevalo, kao i deljenje svežih vanilica, komisbrota i pišingera. A kafa? Kafa uvek, sveže samlevena snažnom rukom vojnog lica, iz mesingane džezve ili pak one s tufnicama.
Zašto se priklanjam timu Svilene bube i smatram da je potrebno vratiti kafenisanje ispred zgrade u svakodnevne rituale stanovnika ovdašnjih gradova? Zato što, hteli mi to da priznamo ili ne, svakodnevno boravljenje u kafićima i restoranima postaje ekonomski i vremenski teško održivo, a i dolazi proleće i vreme koje treba da iskoristimo za boravak na otvorenom. Zatim, tako ćemo lakše saznati ko su nam komšije, ljudi sa kojima na izvestan način delimo životni prostor, ponekad i intezivnije nego što bismo to zaista želeli. Takođe, kako bismo drugačije iskoristili sve one stilizovane termose za kafu koje smo kupovali usput samo zato što nam se dopadalo kako izgledaju? A i bitno je osetiti kako nam diše zgrada, kako izgleda spolja, gde je zarasla u korov, a gde postoji prostor da se posadi cveće. I drveće, što da ne. Možda nam na pamet padne neka zajednička akcija, možda dobijemo kontakt važne osobe iz Gradskog stambenog koja može da nam reši problem s ventilima u vertikali, a možda i saznamo kada na pijacu dolazi ona žena sa domaćim jajima.
Na kraju, sasvim je u redu i da tu kafu ispred zgrade popijemo sami. Malo majndfulnesa nikada nije naodmet. Lepše je nego unutra.
Dakle, svi mi koji živimo u zgradama, skuvajmo kafu i ponesimo je sa sobom u omiljenoj šolji na klupicu ispred zgrade. Ili je sipajmo u termos, pa podelimo sa tetka-Ljiljom sa drugog sparta. Ili pozovimo prijatelje i umesto u kafić sedimo u parkić na koji inače gledamo s prozora. A svi vi koji živite u kući i imate sopstveno dvorište – budite zahvalni na svakom trenutku provedenom u njemu i volite svaku pčelu koja vam zazuji oko glave. I pozovite komšije na kafu ponekad.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Nema ljubavi u klubu, ali ima je kod kuće
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
