Kolumna 35+: Kraj nije najgore mesto
Ovaj tekst posvećujem Oliveri.
Decembar nije moj omiljeni mesec. Sve je podređeno prazničnoj euforiji i svi svode račune, sastavljaju godišnje liste i sabiraju svoje uspehe. Meni je ova godina bila toliko teška da bih najradije prespavala sve nadolazeće praznike, ali ne mogu to da uradim svom detetu.
Zaista mi nije ni do šljokica, ni somotskih sakoa, ni praznične dekoracije, ni novogodišnjih lampica. Želim samo da se sklupčam u kabinu nekog rečnog broda i da tako ležim i ljuljam se na talasima dok me ne odveze u Švajcarsku, da mogu bar da dišem.
Ali avaj, nema magičnih brodova, život ne funkcioniše tako. A kako funkcioniše? Nemam pojma, znam samo da me nosi ka mestu koje nije Švajcarska. Više je Bugarska. Znam kako se ponašaju reke, pa tako znam i da nijedna od njih ne može da me ponese uzvodno.
“Moj je život Bugarska
Skoro pa savršen”.
Ovo ću da vam otpevam svaki put kad me pitate: kako si? Ovo je moja godina svedena na dva stiha.
Ali zahvalna sam joj što se dogodila, što me je stavila na najjaču centrifugu, što me je iscedila i naučila šta su zaista važne stvari u životu: da se telo možda dezintegriše, ali ljubav nikako, da onima koje volimo to treba da govorimo svakog dana jer ovde smo veoma kratko, kao i da nemamo vremena da krijemo svoje talente i budemo grubi i strogi prema sebi.
U poslednje vreme često razmišljam o zahvalnosti, toj divnoj moždanoj disciplini koja može da nam promeni život nabolje.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: 48 sati svadba
Zahvalna sam na ljudima koji su prošli kroz moj život i oplemenili ga zauvek; na ljudima koji su ostali u mom životu i šalju mi snimke malih merkata, beba skejtera ili Lepu Brenu kako gura ananas u najlon čarapu svaki put kada se osećam loše; na ljudima koje sam izabrala da mi budu najbliži, na ljudima koji su me stvorili i i dalje me stvaraju; na ovoj jednoj osobi kojoj sam pomogla da dođe na ovaj svet i iz koje sada sija sunce.
Zahvalna sam na mogućnosti da živim život pored vode; na drveću koje me je čuvalo i zaklanjalo 36 godina i koje je moralo da se sruši zbog svoje starosti; na sposobnosti prirode da se obnavlja; na ohrabrenju koje mi pruža ta činjenica jer iz toga iščitavam da ću se i ja obnoviti.
Zahvalna sam na filmovima, knjigama i muzici, cvekli i šargarepi, zelenom čaju i crnoj čokoladi, svilenim košuljama i vunenim čarapama, Spotifaju, jogi, vremenskoj prognozi, internetu, teleskopima, medicini.
Zahvalna sam i na tome što sam naučila da prepoznam strah. Što sam osvestila da trećinu mog bića čine strahovi koji su se umrsili u moj nervni sistem i tu tako borave oduvek, koče me i zadržavaju i ne dozvoljavaju da se pomerim. I zato sam, umesto novogodišnjih rezolucija, rešila da popišem sve čega se više ne plašim:
- promene
- da po ko zna koji put započnem svoju karijeru od nule
- da odem kod neurologa
- da pustim dete u kolektiv
- da pustim sebe u kolektiv
- da otvoreno govorim o sebi
- da otvoreno tražim ono što mi treba
- da odem ako mi nije dobro
- da ostanem ako mi je dobro
- da branim svoje stavove koliko god to teško izgledalo
- da uđem u proces kupovine stana sada kada svi govore da treba da se primirimo i čekamo da prođe
- da ne čekam da prođe
- da živim
S tim u vezi možda najveću zahvalnost osećam što živim sa osobom koja me uči da od strahova vajde nema, jer kako kaže Milena Marković:
“Mrak nije najgore mesto
kraj nije najgore mesto
strah je najgore mesto.”
I u pravu je.
Nadam se da se više ne plašiš.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Neuredna, pa šta
Naslovna fotografija: unsplash.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
