Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Kolumna 35+: O predubeđenjima

Sedi, dva

Pre nekoliko dana bila sam u policijskoj stanici da bih promenila mesto boravka u ličnim dokumentima. Kada mi je gospođa sa suprotne strane šaltera postavila pitanje: Šta ste po zanimanju, kolena su mi zaklecala od nelagodnosti, grlo se steglo baš kao svaki prethodni put kad sam popunjavala slične formulare i nespretno sam promrmljala sebi u bradu: Nezaposlena sam. Onda je ona, pošto me nije razumela, a verovatno ni čula, rekla: Molim? i u tom trenutku se u mojoj glavi uključio hor anđela, iznutra me je obasjalo zlatno svetlo i odgovorila sam glasnije i jasnije: Pisac, ja sam pisac. Žena me je pogledala stisnutim okom kroz jednu podignutu obrvu i rekla: Okej. 

Majko draga, ja sam zaista to izgovorila. Malo više zbog sprdnje i autoironije, ali izgovorila sam, a težina te izjave ozbiljna je. Na engleskom je lakše: content writer je writer, copywriter je writer, baš kao što je painter i slikar i moler. Ali, u srpskom jeziku reč “pisac” je teška poput olova, a još sam je izrekla u muškom rodu, užas. Užas je i što ženski rod te imenice ne postoji, već samo od spisatelj ili književnik. Koliko je samo komplikovano doći do identifikacije sa onim što radite. Odmah sam osetila potrebu da izjavu opravdam, ali samo s jednom objavljenom knjigom…slabo je to, sedi, dva. 

Ali, šta sam ako nisam to?

Svašta. I ništa. 

Mislim, poenta je u tome da mogu da biram. Prethodnih nekoliko puta davala sam različite odgovore: bila sam nederlandista, pa filolog, menadžerka u kulturi, jednom prilikom sam im čak rekla da me upišu kao koordinatorku instalacija, dotle je išlo. Najzabavnije je što nijednom nisam ponovila zanimanje u dva različita formulara. Jer zanimanje nas ne određuje. Više bih volela da, kad menjamo adresu, moramo da upišemo koje nam je omiljeno jelo recimo, pa da se zna hoće li kuća na tom i tom broju stalno mirisati na palačinke ili možda na paprikaš.

Snebivljiva aždaja

Dalje, ne znam odakle mi ta potreba za objašnjavanjem i opravdavanjem onoga čime se bavim. Šteta što nisi prava aždaja nego bedno piskaralo, govori moja podsvest i stvarnost oblikovana dečjom literaturom i crtanim filmovima. A nisam jedina, znam mnogo divnih ljudi koji pate od sindroma varalice i potcenjuju svoje kvalitete i postignuća. Sve velike i sjajne stvari koje postižu pripisuju okolnostima, sreći, a za svoja znanja i talente misle da se podrazumevaju i da baš svako to može. Često se susrećem sa tom pojavom na ovom našem podneblju. Ima mnogo finih, tananih duša kojima su od detinjstva govorili da umetnost nije posao, da ne možeš da se igraš i zarađuješ za život, da niko ne voli posao kojim se bavi jer eto, tako mora

Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Privikavanje

Izobilje, smilje, bosilje

Postoji, čini mi se, to kolektivno predubeđenje ovde da se do materijalne i svake druge sigurnosti dolazi isključivo mučenjem. Ako si zadovoljan onim što radiš, lepo ti je na poslu i imaš onoliko koliko ti treba, odmah se raspletu glasine da sigurno nešto muljaš. Ako razviješ biznis od nule i sad uživaš u onome šta se iz toga izrodilo, gospodariš svojim vremenom i radom, a sve isključivo zbog svoje hrabrosti, pameti i snalažljivosti, uvek se nađe neko ko će reći da ti se tako može jer imaš bogatog ćaleta ili tetku veleposednicu u Kejptaunu. Ili, ako, kao ja na primer, pretumbaš svoj život i izvrneš ga na postavu da bi pokušala da radiš ono što ti prija i u čemu si dobra, uvek će neko biti tu da te pita: A kad ćeš naći pravi posao?

I onda normalno da se razviju kočnice, ograničenja koja sami sebi postavljamo, nestrpljenje, strahovi i sumnje, nesposobnost da uočimo šta nas to deli od istinskog uživanja, zadovoljstva, zarade i slobodnog vremena. Šta nas to deli od izobilja

Jer, čini mi se da jedna tako lepa reč ne treba da se dovodi u vezu sa bilo kakvim vidom mučenja. Trud možda, ali muka ne dovodi do izobilja. Sumnja i strah, to nikako. Strah može biti dobar jedino ako mu je cilj da nas sačuva, ali uglavnom služi za kontrolu i tada je loš, veoma loš. Strahovi utkani u transgeneracijske obrasce vrlo često nakon određenog vremena izgube svoju prvobitnu, zaštitničku ulogu i ostanu tu da nam smetaju. Najveća borba je ona protiv nasleđenih strahova. Kada se njih otarasimo, ni ovi nametnuti nam ne mogu ništa.

I ljubav, da. Ona sigurno vodi do izobilja. Ne znam baš kako i na koji način, ali ona je univerzalni superheroj i uvek rešava stvari.

Sve u svemu, razbijaju nas predubeđenja, razvaljuju nas stečeni obrasci razmišljanja i ponašanja, usporavaju i ograničavaju. Previše strahujemo, ne prepoznajemo sopstvenu genijalnost i ne koristimo prilike koje nam se pružaju. Vreme je da shvatimo da možemo da biramo šta smo. 

Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Retrogradno

Naslovna fotografija: unsplash.com

Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.

Ostavi komentar

Sign Up to Our Newsletter

Be the first to know the latest updates

Whoops, you're not connected to Mailchimp. You need to enter a valid Mailchimp API key.