Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Odrastanje nije lako – kako da pomognete svojoj deci da pronađu sebe

Sve je veća potreba roditelja da budu psiholozi i pedagozi, kako bi bolje razumeli i uputili svoju decu. Odbacili smo mit o srećnom detinjstvu kad smo shvatili da uverenja, nesigurnosti i strahovi koji nas sputavaju u odraslom dobu (da ostvarimo sebe kroz emotivne odnose i karijeru) imaju koren i uzrok u detinjstvu i kad smo priznali da odrastanje uopšte nije lako. Koliko god deca bila bezbrižna i zadovoljna, ona duboko osećaju sve što roditelji emituju i primaju zdravo za gotovo sve poruke koje im šalju (i svesno i nesvesno). Posledicama vaspitanja niko nije umakao, sve oko čega gradimo sebe, struktura je koju smo formirali u detinjstvu, prema vrednostima koje su nam servirane, a one su često oprečne, zbunjujuće i zastrašujuće.   

Želeći najbolje svojoj deci, shvatamo da im ne možemo pružiti adekvatan podsticaj i usmerenje, ako ne radimo najbolje za sebe, ako se i sami ne razvijamo, učimo i menjamo. Najbolji roditelji govore o tome kako su mnogo naučili od svoje dece i kako su i sami odrasli uz njih. Roditeljstvo nam daje priliku da se pozabavimo detetom u sebi, da steknemo bitne uvide o svojim pogrešnim uverenjima i predrasudama, pronađemo svoje prave vrednosti i deci pružimo najbolje od sebe.

Odrastanje je proces u koji ulazimo zajedno sa svojom decom, kroz koji osluškujemo, pratimo i asistiramo načinu na koji naša deca počinju da izražavaju sebe, dok istovremeno osluškujemo sebe i svoja osećanja, suočavajući se sa svojim strahovima, otkrivajući svoje „slepe uglove“, učeći da razumemo i prihvatamo sebe i prenoseći to saznanje i delovanje na decu.

Najbolje što možete učiniti u težnji da se vaše dete razvije u stabilnu, samostalnu, dobru i hrabru osobu, jeste da slušate šta vam govori, posmatrate kako izražava sebe i da to činite sa ljubavlju i radoznalošću. Kad god vas nešto stegne u grudima i grlu, sužavajući vašu percepciju, aktivirajući vaše obrasce i mehanizme, kad god krenete da se pobunite, da zabranite, da presudite – da intervenišete – zaustavite se i nastavite da slušate i posmatrate. Ako ste pažljivi, razumećete ono što vam dete govori (ako ne baš jasnim rečima, onda celim svojim stavom i ponašanjem) o svom doživljaju sebe i sveta oko sebe.

A da biste mu pomogli da sebe i svet kroz odrastanje vidi što objektivnije i razume što dublje, potrebno je da proširite svoju perspektivu. Vi ste opremljeni za to, jer možete gledati očima deteta (setite se kako ste se osećali i razmišljali kad ste bili mali, šta vas je bolelo, šta vas je zbunjivalo, a šta motivisalo i hrabrilo), možete posmatrati iz pozicije odrasle osobe (koja ima mnoga iskustva i saznanja), kao i iz pozicije osobe koja se razvija i raste (i otvorena je za nova iskustva i saznanja). Kad god osećate da vam se vidik sužava – vi ga proširite. Kad ne uspevate da ga proširite i ostajete zaglavljeni u strahu, osudi, ljutnji, zbunjenosti, okrenite pogled ka unutra, ka sebi i pozabavite se svojim sadržajima.

Pročitajte i ovo: Lekcije o seksu namenjene roditeljima tinejdžera

Roditeljstvo vas može motivisati da preispitate, prestruktuirate i nastavite sopstveno odrastanje, da se edukujete, pronađete terapeuta, produbite odnos sa partnerom, zato što roditeljstvo nije samo „posao“ koji imate sa detetom, to je rad na sebi i svim svojim najvažnijim odnosima. To je najvažniji posao koji ćete obavljati celog života i o kome ćete učiti kroz sopstveno iskustvo. A najbolji alat za obavljanje tog posla je slušanje i posmatranje. Ne možemo dovoljno da naglasimo važnost osnovnog principa osluškivanja (sa ljubavlju i radoznalošću).

Slušajte svoje dete. Senzitivišite se i otvorite za ono što vaše dete jeste – vi možete da vidite njegovo biće, njegovu prirodu, temperament, osetljivost, njegove sposobnosti, talente, snagu i slabosti. I vi ih vidite, ali da biste uputili dete da njima rukuje za sopstvenu dobrobit, morate ih prepoznati kao alate i morate umeti (naučiti) da rukujete sopstvenim alatima. Biće izazovnih momenata i perioda, kada ćete se osećati neuko, bespomoćno, neadekvatno i kada ćete želeti da ta osećanja uništite ljutnjom, autoritetom, kaznom, radikalnom intervencijom. A to nikada ne daje suštinske rezultate, samo površinske. Ako ste preskočili stepenice osluškivanja i razumevanja, skočili na tron vladavine roditeljske dužnosti, sa koga donosite presudu, možete dobiti poslušnost i pokornost, kao i osećaj da ste ispunili svoju dužnost.

Ali, svaki put kad tako postupite, gubite deo poverenja, zatvarate kanal komunikacije, odsecate parče puta kojim možete svom detetu da priđete. Kad ste u iskušenju da suzite roditeljske ingerencije na sankcionisanje i izdavanje naredbi, setite se da treba da proširite svoje delovanje na slušanje, razumevanje, prihvatanje, da treba da otvorite i zadržite otvorenim kanal komunikacije i da vi treba da priđete detetu, sa ljubavlju, razumevanjem i radoznalošću. Ako vam ne uspeva i ako ste već izrekli presudu, možete se vratiti na početnu tačku, izviniti se i krenuti ispočetka. Deca određeno vreme veruju da su roditelji nepogrešivi i svemoćni, ali odrastanje im pokazuje da nisu. Održavanje komunikacije i poverenja obezbeđuje da se jaz nepoverenja, osude i nerazumevanja nikada ne otvori toliko da ga je nemoguće premostiti. A to je vaš deo posla.

Govorimo, dakle, o trenucima kada će vaše dete doći pijano, sa pirsingom ili (i) tetovažom koje mu niste odobrili, kada će se povezati sa društvom koje vam se uopšte ne sviđa i čiji uticaj na svoje dete želite da sprečite, kada će se zaljubiti u nekog zbog koga osećate kamen u stomaku – kada će isprobavati život na način koji vas krajnje uznemirava i izaziva vas da sužavate, umesto da širite (perspektivu).

Biće perioda u toku odrastanja kada će vašem detetu biti strašno važno nešto što vi smatrate sitnicom ili glupošću, ili će omalovažavati vrednosti koje su vama svetinja (čitanje, obrazovanje, sport), zbog čega možete biti ljuti, malodušni, uznemireni. I tada je najvažnije da shvatite kako se vaše dete oseća u vezi sa tim stvarima.

Slušajte, dakle, šta vam dete govori (saopštava, pokazuje, stavlja do znanja). Zaustavite impuls da uskočite i umešate se. Potvrdite njegove emocije, upotrebite njegove reči, pokažite mu da ste primili ono što vam saopštava. Slušajući, dajete mu do znanja da je važno ono što govori, misli i oseća, iskazujete poštovanje, potvrđujete poverenje, održavate otvorenim kanal komunikacije. Kad stvorite prostor za njegovu perspektivu, bez trenutnog mišljenja ili pokušaja da rešite problem, potvrđujete vrednost njegovog izražavanja i izražavate svoju veru u njegovo samoopredeljenje – podržavate razvoj samosvesti i vrednovanja sebe. Tako dete uviđa važnost onoga što ima da kaže i ponudi.

Kada je to teško, kao što (zajedničko) odrastanje najčešće jeste, jednostavno recite „čujem te“. Ako vam je potrebno vreme da obradite svoja osećanja, uzmite ga. Recite nešto kao „uh, ovo je veliko, potrebno mi je da malo razmislim šta to znači za tebe, pre nego što podelim svoja razmišljanja“. Da se razumemo – to je primer idealnog toka komunikacije (slušanja) i neće vam uvek uspeti. Kad ne uspe, uvek se možete vratiti i popraviti razdor koji je nastao. Možete reći „žao mi je, bila sam preplavljena i reagovala sam pre nego što sam razmislila, možemo li da pokušamo ponovo, stvarno mi je stalo da čujem šta imaš da kažeš i da te razumem“.

Da biste bolje slušali, potrebno vam je da uvežbavate samoregulaciju – da se ne prepuštate emocionalnoj reakciji kada vam dete nešto otkriva. To je veština koju praktikuju terapeuti, ali je dragoceni roditeljski alat, čije korišćenje možete uvežbati i izveštiti se u tome. Dok slušate dete, osluškujte svoje emocije – uključite unutrašnji „termometar“ da to radi za vas. Pitajte se šta osećate i dok pokušavate da razaznate i definišete svoja osećanja, pogledajte na skalu „termometra“ i vidite da li se nalazite negde u opsegu sluđenosti, radosti, tuge, straha, neutralnosti. Ako pronađete da ste uznemireni, pitajte se po čemu to znate, a odgovor bi mogao biti ubrzan rad srca, knedla u grlu, anksiozne misli.

Pročitajte i ovo: Balansiranje između posla i porodice (i sopstvenih potreba) se ne završava kad deca odrastu

Ukoliko osećate da ste izbačeni iz ravnoteže (kao odgovor na ono što vaše dete izražava o sebi), pokušajte da se centrirate pre nego što nešto kažete. Evo nekoliko trikova samoregulacije, koji vam mogu pomoći u tome – obratite pažnju na svoja stopala, osetite kako dodiruju pod, osetite tkaninu fotelje pod svojim dlanovima (uzemljenje). Zatim udahnite duboko nekoliko puta, pogledajte oko sebe i uočite nekoliko stvari koje vidite, čujete, dodirujete, mirišete (prekidanje obrasca). Ako vam vizualizacija dobro ide, možete zamisliti da je preovlađujuće osećanje poput talasa koji se valja kroz vas – pustite ga da se podigne i gledajte kako opada. Pronađite u svom telu i umu neko neutralno i opušteno mesto (koje odoleva opštoj uznemirenosti) i svoju svest za trenutak usredsredite na to mesto.

Jedna od najvažnijih veština roditeljstva je da poznajete i preispitate sopstvene vrednosti i principe, kako biste mogli da ih obuzdate i da ne prenosite na dete svoje ideale. Budite svesni da deca odrastaju u svetu različitom od onog koji ste vi upoznali kroz odrastanje. Budite radoznali i proširite svoja saznanja, otkrijte kakav je svet vašeg deteta i kakav je to osećaj za njega.

Kada osetite da vas nervira, izaziva i uznemirava neki identitet koji vaše dete izražava, pogledajte duboko u sebe – možda se suočavate sa unutrašnjom vrednošću, ili sa društvenim pritiskom koji (svesno ili nesvesno) usmeravate na svoje dete. Da li to usporava ili sabotira samoizražavanje i samoprihvatanje vašeg deteta. Pričamo o teškim stvarima. Na primer: Da li vas je zaista briga što se vaš trogodišnji sin igra lutkama i voli da obuče haljinu? Ne. Da li ste osetljivi na percepciju tradicionalnih rodnih normi i potencijalno osuđivanje. Da. Da li možete da tolerišete svoju nelagodnost i dozvolite svom detetu da istražuje? Da.

Rad na samoprihvatanju (a to je ono čemu vas zajedničko odrastanje uči) delom predstavlja tolerisanje nelagodnosti koja se javlja kada poštujete svoje sopstvene vrednosti, a ne one koje vam je rečeno da treba da poštujete. Izrazimo to ovako: Da li vam je više stalo do toga da vam kuća bude uredna, ili da izađete napolje i igrate se sa svojom decom? Birate izlazak. Ali, da li ste osetljivi na očekivanja koje vaša okolina ima od vas kao žene, da postignete određen domaćički standard? Da, uopšte vam nije svejedno.

Kao roditelj, kroz odrastanje svoje dece, stalno ćete se sretati sa zahtevima koje vam postavlja sopstveni razvoj – odgovorite na taj izazov, nastavite da razvijate samoprihvatanje i ljubav prema sebi. A kada je to prikladno, podelite sa svojom decom kako vi učite da prihvatite uvrnute, lukavo skrivene i uznemirujuće delove sebe. Tako ćete najbolje pomoći svojoj deci da izgrade unutrašnje resurse, a da biste to podržali (i kod sebe i kod njih) govorite svojoj deci kako su posebna i fantastična, pitajte ih šta vole kod sebe, šta vide kao svoje prednosti i snagu, pomozite im da razjasne šta vole (i koga vole) i podržite ih u ostvarivanju njihovih strasti.

Biti roditelj je užasna privilegija – divno je i bolno. Morate gledati kako se vaša deca bore i ne uspevaju. Svedočiti njihovim slomljenim srcima i stidu. Ne možete ih zaštititi od njihovog sopstvenog iskustva. I kroz sve to možete biti stubovi oslonca, izvor ljubavi i podrške, neko ko ih nikada ne osuđuje i ko im pruža sigurnost u kojoj mogu da budu ono što jesu. Osećajte se počastvovano.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.  

Sign Up to Our Newsletter

Be the first to know the latest updates

Whoops, you're not connected to Mailchimp. You need to enter a valid Mailchimp API key.