Ono što komuniciraš – to i postaješ
Otkako nisam u korporaciji i ne putujem svakodnevno do kancelarije i nazad, svake godine u moj kalendar sleti 12,5 ušteđenih dana. Šta i gde sleti sve ostalo što sam dobila odlukama da ne vozim po Beogradu, da što više idem pešice, da ne prelazim most i da me, kad se baš mora drugačije, drugi voze – neću nikada moći da izračunam.
Ovo „kad se baš mora“ me zadesi u nevreme – kad su ulice paklene, a ljudi brzi i žestoki više nego inače. Znači, decembar je, u taksiju sam s one strane mosta. Pita me taksista: „Hoćemo preko Brankovog ili preko Gazele?“ „Nemam pojma, svejedno mi je. Šta je po vama bolje?“, odgovaram tonom kojim mu dajem do znanja da više verujem njemu nego sebi. „Gospođo, vozim kako vi kažete“, uporan je. Otvorim Google mapu, pokaže mi isto vreme za obe rute. Pogledam šta kažu ulične kamere. Promislim kako na Brankovom postoji žuta traka kojom možemo brže. Donesem odluku.
Neko vreme smo se veleslalomski probijali kroz gužvu, a onda je sve postalo kao zamrznuta slika na Zoomu. U petom minutu nemrdanja ni makac, taksista mi besno kaže: „Znao sam da je trebalo preko Gazele!“ Da imam žilu na čelu, u tom trenutku bi verovatno počela da mi pulsira u ritmu tam-tama. Umesto toga mi se nešto skvrči u stomaku i pomislim u sebi: „Dakle, stanje nacije je nepromenjeno – i dalje je pretežno pasivno-agresivno“.
Od svih mogućih pasivno-agresivnih fraza, u današnjem izdanju izdvajamo tri o kojima se nedovoljno priča.
Fraza #1
Sedimo na investicionom sastanku. Konačno smo dobili zeleno svetlo za novu liniju u proizvodnji, pa se skupila široka ekipa da podrobno sagledamo sve efekte ove promene. Svi ponešto pitaju, samo direktor proizvodnje ćuti. Klati se na stolici zamišljeno gledajući kroz prozor. Deluje kao da je njemu sve jasno.
Posle nekoliko meseci vrednog rada projektnog tima, sastajemo se da razmotrimo rezultate prve faze investicionog ciklusa. „Sve ide kao podmazano“, kaže menadžer projekta. „Znao sam!“, oglašava se brže-bolje direktor proizvodnje. Opet prođe neko vreme, menadžer projekta nas zove na vanredni sastanak – kaže da su stvari negde ozbiljno zapele. Direktor proizvodnje se, kao u igri „brzi prsti“, ekspresno oglašava kratkom porukom: „Tačno sam znao!“
„Znao/znala sam sve vreme“ je pristrasnost koju malo ko nema. Ona je ponekad rezultat loše memorije ili potrebe da razumemo svet oko nas i nađemo uzročno-posledične veze. Ipak, mnogo češće je posledica naše iskrivljene slike o sebi da smo mnogo pametniji nego što zaista jesmo.
Otkad je sveta i veka, ljudi vole da znaju šta će se dogoditi u budućnosti (ako ne čitaš horoskop ili ne gledaš u šolju, velika je verovatnoća da si bar bacila pogled na vremensku prognozu u naredna 3 dana). Oni koji veruju da znaju da je predvide, umeju da umisle da su velike face. A to preterano samopouzdanje je kao presoljeno jelo – baš je gadno i teško se vari, naročito kad posle mnogo „znao/znala sam“ ostane da visi pitanje: a što nikom ne reče?
Kaput: Benetton, Šešir: P….S….Fashion, Šal: privatno vlasništvo
Fraza #2
„U ovoj zgradi sam se rodila, a uopšte ne znam šta se dešava, meni niko ništa ne govori. Jeste da sam poslednjih 20 godina u Nemačkoj, ali bar neki mejl da ste mi poslali, da me informišete o odlukama koje ste doneli. Hm, jeste da mi je upravnica zgrade svratila kako je čula da sam se vratila. Baš smo se fino ispričale o svemu. Da, da, bila je i komšinica sa 5. da se ponudi ako bilo šta zatreba. Jeste, i Ana mi se našla da mi pomogne oko nekih računa. Ali, svejedno, meni niko nije rekao šta se dešava.“ (crtica sa sastanka stanara naše zgrade)
„Meni niko nije rekao“ ima 3 potencijalna objašnjenja:
- ljudi su u ludilu i stvarno im promakne gomila informacija,
- ljudima je ludo jer su se goustovanje, gaslajtovanje i slične agresivne fore ozbiljno zapatile u društvu,
- ljudi se prave ludi jer je to lakše nego biti odgovoran za sebe i svoje (ne)činjenje.
Šta god da je objašnjenje za „meni niko nije rekao“, jedno je sigurno – toksično je do bola.
Fraza #3
Kad smo već kod toksičnog, radno okruženje koje je takvo nije obavezno ono u kojem se neguje kompeticija i gde se ljudi glasno suprotstavljaju jedni drugima. Mene uvek više brine ono u kojem vlada tišina i gde se hoda po jajima. To su mesta ispresecana verbalnom i neverbalnom bodljikavom žicom. Tu neretko vladaju paranoja, nepoverenje, ogovaranje i cinizam.
Jedna od tipičnih fraza koja treba da ti pritisne mentalni taster „beži odatle“ je „da je mene neko pitao“. Iako je možda na prvi pogled slična frazi #1, ova je čist cinizam. A cinizam sav ulog stavlja na bolest a gotovo nikad na zdravlje.
Stvari su sasvim jasne – šta god da radimo mi zapravo komuniciramo. A ono što komuniciraš – to i postaješ.
Pročitajte i ovo: Ovo nije još jedna priča na temu “život je kratak”
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
