Obrasci iz detinjstva – kako nezadovoljene osnovne potrebe utiču na naše emocionalne odnose

Ako je vaše detinjstvo bilo daleko od idealnog, niste sami u tome. Mnogi su iskusili porodična previranja, sukobe, nestabilne životne uslove, nasilje, izdaju, napuštanje, emocionalno zanemarivanje ili zlostavljanje. Traumatična iskustva u primarnoj porodici postaju emocionalni obrasci iz detinjstva, koji utiču na naše odnose i veze. Nestabilnost, nepredvidljivost i nedoslednost, dovode do toga da pojedine osnovne potrebe u detinjstvu ne budu zadovoljene, formirajući nezdrave mentalne šeme.

Kad se obrasci formiraju na osnovu zdravog vaspitanja i kad deca uspostave sigurnu vezanost za roditelje, oni se obično generalizuju u prilagodljive šeme odraslih, koje se reflektuju kroz zdrave romantične odnose. Sa druge strane, ako se nezdravi obrasci formiraju u detinjstvu, to može da iskrivi način na koji reagujemo emocionalno i bihejvioralno. Traumatska iskustva ostavljaju „rupe“ u emocionalnom razvoju, koje ostaju neispunjene i u odraslom dobu – neispunjene osnovne potrebe uzimaju danak i dovode do toksičnih odnosa. U svojim vezama, kao odrasli, nastavljamo da „odigravamo“ obrasce iz detinjstva, da reagujemo i ponašamo se sa mesta nesigurnosti i neispunjenosti.

Na primer, dete kome je dozvoljeno da radi šta god želi, bez ograničenja, može odrasti razvijajući osećaj povlašćenosti i uverenje da pravila odnosa ne važe za njega. Slično tome, dete koje odgajaju emocionalno nemarni roditelji ili staratelji koji ne pružaju negu i smernice, ili ne uvažavaju dete (ima osećaj da je nevidljivo i da ga niko ne čuje i ne primećuje), može razviti obrazac da nikome ne treba verovati – kada odraste, neće imati sposobnost da pruži ljubav, niti da prihvati ono što druga osoba pruža.

Obrasci iz detinjstva funkcionišu na nesvesnom nivou i ponavljaju se u ponašanju odrasle osobe, čije osnovne potrebe nisu zadovoljene tokom odrastanja. Odrasla osoba oseća svoje nefunkcionalne i ograničavajuće obrasce kao ispravne i potvrđuje ih birajuće toksične odnose – na taj način ona ostaje u zoni komfora, u odnosima kakve poznaje iz detinjstva. Osoba nije srećna, ali njena nesvesna očekivanja su ispunjena, jer situacija u kojoj su odnosi poremećeni i neispunjavajući, rezonira sa onim što je doživljavala u detinjstvu i identifikovala kao normalno i prihvatljivo. Svi mi u svojim odnosima kao odrasle osobe „odigravamo“ ono što prepoznajemo kao ljubav, koliko god to bilo pogubno za nas. Čak i kad prepoznajemo obrasce, jer se ponavljaju u odnosima, teško je prodreti do uzroka zbog kojih su nastali i neutralisati uticaj koji imaju neispunjene osnovne potrebe.

Da biste bolje razumeli sebe i svoje obrasce iz detinjstva, potrebno je da identifikujete osnovne potrebe koje su ostale neispunjene i dovele do krivljenja uverenja i formiranja odnosa u kojima smo poniženi, neprimećeni, neuvaženi, u kojima se uzalud borimo za ljubav i pažnju, kao što smo to radili u detinjstvu.

Osnovne potrebe koje izazivaju emocionalne probleme kada su nezadovoljene

Sigurnost

Potreba za sigurnošću uključuje osećanje bezbednosti, poverenje, predvidljivost, pouzdanost, doslednost, negovanje i vođenje. Najteže traume ostavlja emocionalno ili fizičko napuštanje, ili izdaja roditelja ili primarnog staratelja. Ako dete ne može da se oseća bezbedno u svom okruženju, ili ne veruje da će negovatelji biti tu za njega, može imati traumu vezanosti i probleme u odnosima u odraslom dobu, odnosno, ne može uspostaviti stabilne odnose zbog straha od emocionalne intimnosti i ranjivosti.

Kada osnovne potrebe za bezbednošću i staranjem nisu zadovoljene (nedostaju, ili su nepotpune), u odraslom dobu, osoba „juri“ sigurnost u svojim vezama. Ova dinamika se obično prepoznaje u odnosu spasilac – žrtva, gde osoba koja ima nezadovoljene osnovne potrebe za bezbednošću, može da posmatra drugu osobu kao nekog koga može da popravi, ili spase (mogu je nesvesno privlačiti osobe kojima je potrebna pomoć), ili može nadoknađivati nedostatak bezbednosti kroz prekomernu kontrolu i kritikovanje.

Druge crvene zastavice koje proizilaze iz nezadovoljenih potreba sigurnosti ispoljavaju se kroz obrasce odnosa diktirane uverenjem da nismo dovoljno dobri, ili da nas, na kraju, svi napuštaju. U romantičnim vezama odraslih nezadovoljene osnovne potrebe bezbednosti, mogu se generalizovati u obrasce kontrole, manipulaciju, ili poremećaj ličnosti, kao što je narcisoidni poremećaj.

Pročitajte i ovo: Niska emocionalna inteligencija roditelja i njen štetan uticaj na decu

Osnovne potrebe za autonomijom

Autonomija se definiše kao sposobnost da znamo ko smo u svojoj suštini i da delujemo u skladu sa sopstvenim osećanjima, uverenjima i interesima. Razvoj samoljubavi i samopouzdanja, fundamentalni su za osećaj autonomije. Kada osnovne potrebe deteta za nezavisnošću i autonomijom nisu zadovoljene, to može stvoriti razvojne nedostatke, obrasce u kojima je dete nevidljivo, neprimećeno ili previše kontrolisano. Ako dete nije naučeno da bude nezavisno, ono ne uči ni kako da uspostavi osećaj sopstvenog identiteta, niti kako da veruje svom rasuđivanju. Mentalne šeme koje su se razvile u detinjstu, kao rezultat ove dinamike mogu uključivati uverenje da osoba nije u stanju da brine o sebi, ili da se ne oslanja na svoje rasuđivanje i mora nekome da se obrati za „pravi“ odgovor.

Nedostatak autonomije u emotivnim odnosima može se izraziti i kao oponašanje druge osobe, reflektovanje njenog ponašanja, kao načina da se stekne osećaj sebe. Ili može biti izražen kroz neprestanu potrebu za spoljašnjom validacijom (ugađanje drugima), vrednovanje sebe kroz odobraanje drugih. Neispunjene osnovne potrebe za autonomijom mogu dovesti do toga da osoba u emocionalnim odnosima bude preterano zavisna i „lepljiva“, nesposobna da se zalaže za sebe i umesto da donosi sopstvene odluke i izbore, osoba se može stalno obraćati partneru za smernice.

Ljubav

Roditelji koji su zaokupljeni sobom, nasilni, kritični i odsutni, mogu usaditi detetu osećaj da nije voljeno, jer nije dovoljno dobro – nije vredno ljubavi. Na osnovu ovog uverenja osoba može izgraditi obrazac patoloških romantičnih odnosa, kao način vezivanja za drugu osobu u pokušaju da zadovolji neispunjenu potrebu za ljubavlju.

Kada u detinjstvu nedostaje ljubav, to dovodi do nerazumevanja šta je ljubav – osobe odrasle bez dovoljno ljubavi mogu mešati seks sa intimnošću, zavisnost sa ljubavlju, zlostavljanje sa vezom. Nedostatak ljubavi u detinjstvu dovodi odraslu osobu u povećan rizik od problema sa mentalnim zdravljem, uključujući i tešku depresiju, zloupotrebu supstanci, nisko samopoštovanje ili kompulzivno ponašanje u bliskim odnosima.

Pročitajte i ovo: Šta je EMDR terapija i kome može biti korisna

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.