Svi koji dođu – jednom moraju i da odu
Moj prvi prvi radni dan kao da je samo meni bio važan, činilo se da je ostalima u kancu bio još samo jedan običan dan. Nekoliko godina kasnije, i drugi prvi radni dan bio mi je u fazonu: sedi tu, sve ostalo kašće ti se samo. Niti sam ja očekivala bolje, niti su oni znali drugačije. Takva su vremena bila – malo zaostala.
Posle deset godina desio mi se treći prvi radni dan. Stavili me za prazan sto, dali gomilu časopisa da ubijem vreme i rekli: Čekaj! Čekala sam tako dva sata, niko da mi priđe, niko da progovori – nisu imali pojma ni ko sam, ni šta sam. I četvrtog prvog radnog dana ništa nije bilo bolje.
Petog prvog radnog dana odem opremljena nešto većim očekivanjima. I zaista, dočeka me je grupa „veselih jednoroga“. Oko sat vremena smo fino plandovali, jednorozi odu na zasluženi odmor, a ja ostanem oči u oči sa svojim novim poslom i šefom.
Medeni mesec i ono malo posle
Sve prvo bi trebalo da je posebno. Neki čak kažu da je prvi utisak i poslednji utisak. Meni se posle ovih pet prvih čini da to ipak ne važi za prvi radni dan.
Kakav god da mi je bio prvi radni dan, bio je samo uvod u fazu 1 mog kompanijskog života – medeni mesec. To je ono kad osećaš ogromno uzbuđenje zbog izazova da naučiš više, prilike da ostvariš bolje, šanse da upoznaš novo. U tom pogledu zamagljenom od motivisanosti i energije, sve ti se čini osvežavajuće drugačijim – i novi šef, i novi saradnici, i novi principi rada.
Onda, posle susreta sa nekoliko ozbiljnih problema gurnutih pod tepih i ljudi problematičnog ponašanja „bez kojih nikako ne možemo“, polako počinješ da izoštravaš čula i ukoračiš u fazu 2 – realnost. Jeste da tu od kolega čuješ kmečanje za nekom boljom prošlošću, da kod saradnika osetiš zamor od pokušaja da nešto poprave, da kod šefa vidiš pukotine u liderskim veštinama, ali tu već sve bolje razumeš. Znaš kako s kim treba da komuniciraš, šta od koga da očekuješ. Na horizontu se malo-malo pojave neki zanimljivi prozraci, iskre lepih projekata, novi ljudi vredni pažnje… Imaš utisak da postaješ iskustveno bogatija, profesionalno snažnija…
Komplet: XYZ Gaëlle, Majica: s.Oliver, Torba, ogrlica i naočare: P…S…Fashion
(Surova) stvarnost
Tako stigneš u fazu 3 – osećaš se kao svoja na svome. Možda ti se ne sviđa baš sve u tom okruženju, ali u sebi ponavljaš citat: Nijedan posao nije baš uvek tako divan kako ti kažu na intervjuu, niti baš uvek tako grozan kao kad je najgrozniji dan u kancu. Nekako si malko mudrija, neke poslove pretvorila si u čistu rutinu, radiš ih na auto-pilotu, pametno se čuvaš za ono što je važno. Ukapirala si ceo sistem, korpo-politiku i političare, pozicionirala si se, ne cimaju te na sve strane niti ti imaš potrebu da se svima iznova dokazuješ. Svoja si, spremna, samouverena, sa rezultatima kao kecom u rukavu.
Proleti ti vreme tako da gotovo ni ne ukačiš da si duboko zagazila u fazu 4. To je ono kad počinješ da ličiš na kolege s početka koji o prošlosti pričaju kao o slavnoj, a o sadašnjosti kao bezvrednoj. Postaješ negativna i pesimista – svi strateški potezi kompanije ti se čine pogrešnim. Nemaš više snage da nešto menjaš, a i zašto bi i za koga – misliš. Šef te neviđeno smara, muka ti je više da peglaš njegove nedostatke. Sve manje otvoreno pričate, odnosi su vam se izlizali kao đonovi na dugo nošenim starkama.
I onda uđeš u poslednju, fazu 5: ne znaš da li ti je osećaj u stomaku gori u nedelju uveče ili u ponedeljak ujutru. Totalno si sagorela. Nemaš više ništa nikome da daš. Ni sebi, ni drugima. Onog prvog radnog dana se ni ne sećaš, nebitan je. Maštaš samo o nekom novom prvom radnom danu, ali ni za to nemaš mnogo snage da smisliš kako i gde želiš da ti se on desi.
Sasvim prirodno
Ostati dugo u jednoj kompaniji nije samo po sebi loše – može da govori o lojalnosti timu, posvećenosti rezultatima i rezilijentnosti na promenljive poslovne okolnosti. Ali i odlazak iz kompanije treba da bude prirodan. Sada ima već mnogo organizacija koje sa velikom pažnjom planiraju prvi radni dan i dolaske obeležavaju gotovo slavljeničkom atmosferom, dok odlasci zaposlenih, u većini slučajeva, i dalje ostaju na tamnoj strani Meseca. Zbog toga je odluka o odlasku teška i zahteva podrobno promišljanje u kojoj si fazi i kad je pravi trenutak za promenu. Najgore je kad se o tome uopšte ne razmišlja.
Kažu da postoje tri varijacije Slobode. Prva je Sloboda Od – posla, muža-žene, šefa… Iza toga dolazi Sloboda Za – kreativnost, ostvarenje snova, nova iskustva… Na kraju je Čista Sloboda – sloboda da budemo ono što jesmo. Za neke je sloboda da odu iz organizacije, a za neke da ostanu. Kako god bilo, svi koji dođu, jednom moraju i da odu. Uz dobar plan, kraj postaje bolji početak. A počeci su uvek uzbudljivi.
Pročitajte i ovo: Ovi mladi su stvarno… A tek ovi matori…
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
