Menopauza i radni vek – zašto moramo glasnije da govorimo o tabuima

Menopauza nije nešto što možete rešiti, to je stanje koje žene proživljavaju telesno, emocionalno i psihološki. Prirodna, biološka tranzicija koja se obično javlja između 45. i 55. godine života. Dakle, dok radni vek još uvek traje i penzija još nije na vidiku.

I dok su naše bake završavale radni vek oko pedesete, a prabake nisu ni bile zaposlene, mi nosimo tekovine neravnopravne ravnopravnosti u muškom svetu. Radimo do 65. godine, trošeći najveći deo životne energije na poslu i strahujući da nećemo doživeti penziju. Ne stižemo da uživamo u unucima i pomognemo svojim ćerkama i sinovima kada zasnuju porodicu. Identifikujemo se, ne samo sa poslom i pozivom koji nam daju osećaj da smo korisne društvu, već i sa borbom za preživljavanje.

Gubitak posla je u vrhu najvećih životnih stresova, odmah do gubitka voljene osobe i razvoda. A pošto smo žene, krivimo sebe kada se ipak suočavamo sa gubicima. Uvek se pitamo da li smo mogle još nešto da učinimo za druge i zbog drugih (i naša porodica spada u te druge), a okrećemo se sebi tek kad nas zdravstveni problemi na to primoraju. Zanemarujemo signale svog tela, umanjujemo svoje probleme i kad počnemo da ludimo kad uđemo u klimaks, i dalje mislimo da smo mi nešto krive. Jer, ništa nam ne fali. To je prirodna pojava kroz koju prolaze sve žene sveta u našim godinama i ne žale se.

Zašto je menopauza tabu

Možda nas je sramota da se žalimo na svoje probleme, ili je sramno priznati da smo u menopauzi. Ili nas postiđuju lekari kojima se obraćamo „kad nam nije ništa“. Ili se stidimo što smo sve manje žene, a sve više gomila živaca u kratkom spoju, nalik na neke neprijatne starice koje znamo. Ili je možda sve zajedno. Tek, menopauza je tabu, neprijatna tema koja se prećutkuje. A kada nam se desi, prećutkujemo same sebe, kao što porodice prećutkuju postojanje poremećenog člana, smeštenog u neku instituciju. Pravimo se da nam nije ništa, pravimo se da smo normalne.

I to je ono za šta jesmo krive. Krive smo za prećutkivanje. 21. vek odmiče, a mi još uvek patimo u tišini,  jer je ta vrsta patnje sramna. Iako mnoge slavne žene daju glas onome što i same proživljavamo i osećamo, i dalje možemo sebi da kažemo „lako je njima“, jer su imućne, nezavisne i mogu da prestanu da rade ako žele, ili da naprave pauzu ako su umorne, pa da se vrate mudrije i sjajnije i odigraju neke uloge, ili otpevaju neke pesme, koje će nas naježiti i rasplakati i još jednom pokazati svima kakve su carice.

A kako da budete carica sopstvene imperije u kancelariji ili na šalteru? Čak i ako ste šefica i direktorka, teško da ćete nekome zablistati i poslati autentičnu poruku o ljudskosti u zrelim godinama. Vojske žena u menopauzi, u svim delovima sveta, uključujući ne samo nas sa geopolitičkih margina, već i u srcu zapadnog sveta koji se diči napretkom, ravnopravnošću i humanošću, i dalje su nevidljive.

I dok su mediji i poslodavci puni deklarativne podrške za “osnaživanje žena”, stvarnost pokazuje da se o ovoj fazi života najčešće ćuti. Dok se  žene bore, sistem gleda na drugu stranu, radni vek se produžava, a životna snaga ubrzano ističe. Ne razboljevamo se starenjem, nego bespoštednim trošenjem sebe, na koje smo prinuđene. Društvenim sistemima odgovara da žene ostanu tihe, da menopauza ostane tabu. Da ostanemo potrošne. I da se potrošimo skroz.

Produžen radni vek koji se plaća zdravljem

Simptomi perimenopauze i menopauze – talasi vrućine, nesanica, anksioznost, problemi sa pamćenjem, umor – nisu prolazna neprijatnost. Oni mogu trajati godinama i duboko narušiti svakodnevno funkcionisanje. Žene se u pedesetim godinama bude u znoju nekoliko puta svake noći i ujutru ustaju i odlaze na posao. Bore se sa iscrpljenošću i maglom u glavi, dok istovremeno pokušavaju da ispune zahteve posla, budu podrška porodici, neguju starije članove domaćinstva i možda još uvek odgajaju mlađu decu ili podržavaju odrasliju (finansijski i emocionalno), koja pokušavaju da se osamostale.

Za mnoge žene, radno mesto nije utočište, koje im omogućava da se odvoje od problema privatnog života (kao što jeste za mnoge muškarce), već dodatni izvor stresa. Umesto razumevanja, dobijaju sumnjičave poglede. Umesto fleksibilnosti, pritisak. Umesto da budu priznate kao najiskusnije radnice koje su gradile svoje karijere decenijama, često se posmatraju kao “sporije”, “iscrpljene” ili “nedovoljno fokusirane”.

U takvom okruženju, mnoge žene se povlače, razboljevaju se, smanjuju radno angažovanje, premeštaju se na niže pozicije, bore se za prevremeni odlazak u penziju. Ponekad dobijaju otkaz, a najčešće napuštaju posao u tišini. Biraju svoje zdravlje i život, dok još mogu. I onda se bore sa tim izborom, jer su na jednom ogromnom životnom planu – priznale poraz.

www.thevaultstock.com

Karijerni slom usred lične borbe

U Velikoj Britaniji, istraživanja su pokazala da jedna od četiri žene ozbiljno razmatra odlazak s posla zbog simptoma menopauze. U Srbiji, takvih podataka nema, jer je to prosto „van pameti“. A i kad bi ih bilo, velika je verovatnoća da bi stvarna slika bila još poraznija.

Uzmite za primer ako ne sebe, onda komšinicu, rođaku, prijateljicu, koja se već tridesetak godina probija kroz radni vek u sistemu koji nije naklonjen majčinstvu. Koja se sve to vreme snalazi da balansira brigu o deci i porodici i da gradi karijeru, ili barem opstaje na poslu, doživljavajući razne vrste podrazumevanih diskriminacija. Još ako je samohrana majka,  “preterano ambiciozna” koleginica, stalno se suočava sa negodovanjem i umanjivanjem svojih potreba i stremljenja. Kada konačno dođe do trenutka kada bi mogla da žanje plodove svog rada, dočeka je menopauza – i novi talas sumnji u sopstvenu vrednost i sposobnost.

Zašto se radni vek povećava

U Srbiji, kao i u većem delu Evrope, granica za odlazak žena u penziju se sve više pomera. Nekada su žene mogle da se penzionišu sa 55 godina, pa i ranije ako imaju dovoljno staža, zatim sa 60, a danas se ta granica postepeno usklađuje sa muškarcima – do 65. godine. Zvanično objašnjenje je demografija, duži životni vek, održivost penzionog fonda.

Ali se pri tome zaboravlja da žene ne žive isto kao muškarci i da njihov životni i radni vek nije simetričan. Većina žena u Srbiji (i šire) ima duplu smenu: plaćeni rad na poslu i neplaćeni rad kod kuće. One brinu o deci, unucima, bolesnim roditeljima. I sve to dok se nose sa sopstvenim fizičkim, emocionalnim i zdravstvenim padovima.

Očekivati da žena u menopauzi, često u fizički i psihički iscrpljenom stanju, izdrži još deset godina rada bez ikakvih olakšica, podrške, skraćenog radnog vremena ili prilagođenih uslova jednostavno nije humano. To je društvena nepravda. I to ona o kojoj se ćuti.

Evropa, Azija, Zapad – gde je ženama bolje?

Spolja gledano može delovati da su žene u Zapadnoj Evropi ili Severnoj Americi u boljoj poziciji. Imaju duža porodiljska odsustva, bolji zdravstveni sistem, zakone protiv diskriminacije. I da, u nekim aspektima to jeste tačno.

Ali ni tamo situacija nije idealna. Porodiljsko odsustvo je često kraće nego u Srbiji. Samohrane majke se suočavaju sa ozbiljnim ekonomskim izazovima. Menopauza tek od nedavno ulazi u javni diskurs, a zakonska zaštita u tom smislu i dalje ne postoji.

U Aziji, stigma je još dublja. Menopauza se tretira kao nešto sramno. Poslodavci o tome ćute, žene trpe u tišini. Ali slično je i kod nas. Razlika je možda samo u tonu, ne u suštini.

Jedna žena iz Južne Koreje ili Japana, kao i žena iz Srbije, Velike Britanije ili Nemačke može se naći pred istim zidom nevidljivosti u menopauzi. Ućutkana (jer uvek može gore), krijući se iza ljubaznog osmeha, nastavlja da drži podignutu glavu, plivajući kroz svoj radni vek, kao kroz ledenu vodu u zoni opasnih plovidbi.

Humanistička utopija ili naophodnost

Šta bi društvo moglo da uradi? Pa, mnogo toga, konkretnog, praktičnog i ne samo u korist žena, već za opštu dobrobit.

Uvođenje fleksibilnijih uslova rada, skraćeno radno vreme, rad od kuće, češći odmori za žene u menopauzi nisu privilegije, već primerene mere za očuvanje zdravlja i produktivnosti.

Priznavanje neplaćenog rada kroz beneficirani radni staž je takođe potez dostojan civilizovanog i humanog društva. Žene koje su godinama radile duple smene kod kuće i na poslu zaslužuju da se to nekako vrednuje u penzijskom sistemu.

Javno zagovaranje prava žena u menopauzi, obuka poslodavaca i HR sektora, edukacija o pristupima i podršci i negovanje radne kulture senzitivnije na potrebe žena.

Javne debate i razgovori kroz medije, institucije, sindikate i civilni sektor treba da budu konstantno prisutne i da daju ženama glas. Da probiju barijeru stida i prekinu umanjivanje značaja „ženskih problema“.

Menopauza nije bolest. Nije kraj radne sposobnosti. Nije razlog za diskriminaciju. Ali jeste kriza koja, ako se ignoriše, može dovesti do toga da žene izgube karijeru, finansijsku sigurnost i osećaj lične vrednosti.

U vremenu kada se traži da žene rade duže, više i fleksibilnije nego ikad ranije, vreme je da se i sistem prilagodi njihovim stvarnim potrebama. Jer svaka žena koja u menopauzi odluči da napusti posao – ne zato što želi, već zato što ne može više – gubitak je za nju lično, ali i za društvo koje ima koristi od njenog doprinosa, rada i iskustva.

Pročitajte još o narativu tradicionalne ženske uloge, koji bi trebalo da prevaziđemo: Zašto žrtve koje žene čine ne treba slaviti i glorifikovati

Brankica Milošević