Šta je relaciona trauma i zašto posebno otežava život tokom 30-ih i 40-ih godina

Izazovi najboljih godina mogu biti preplavljujući i zastrašujući – u četvrtoj i petoj deceniji života, možemo osećati veći pritisak nego ikada ranije, sa kojim je teško nositi se i pod kojim „pucamo“ i podležemo. Možemo se razboljevati na „nervnoj bazi“, sa nejasnim osećajem da je to nešto više od posledica stresa i prezauzetosti, koji karakterišu godine u kojima smo obično na vrhuncu karijere, dok deca odrastaju i njihovo obrazovanje i briga o budućnosti angažuju sve naše resurse. Vreme se ubrzava, roditelji stare i umiru, a pored svega sa čim se nosimo, počinju i hormonske fluktuacije (oluje i tornada), koje najavljuju menopauzu, pojačavajući osećaj da nam tlo izmiče pod nogama i da gubimo kontrolu. Kao da svaki put kad se sapletemo na kamenčić pokrenemo lavinu, koja nas obori i ponese. Relaciona trauma može biti objašnjenje tog osećanja da je životna borba sve teža, a porazi sve češći, a da ne shvatamo jasno sa čim se borimo.

Traume koje nosimo iz odnosa sa roditeljima (relaciona trauma) u našim zrelim godinama, kada smo već i sami roditelji, stižu „na naplatu“. Sve češće, u odnosima sa decom, prepoznajete u sebi svoje roditelje, i to baš u onim tipičnim ponašanjima koja su vas uvek najviše povređivala i zbog kojih roditeljima najviše zamerate. Možda ne možete da se setite nekih posebno traumatičnih događaja i smatrate da ste imali relativno srećno detinjstvo (ili su u to ubeđeni svi oko vas, a vi ste ipak sumnjičavi prema toj slici) i možda je ideja da svi imamo neke traume iz detinjstva suviše maglovita. Verujete da se ne odnosi na vas, a ne vidite ni kako bi mogla da se odnosi na vašu decu. Ipak, ako traumu shvatite iz najšire perspektive – kao nešto u čemu ste bili sami, niko vas nije razumeo i niko vam nije pomogao – u iskrenom i bolnom preispitivanju, odnosno, sećanju na svoja osećanja iz detinjstva, naći ćete mnogo takvih mesta i trenutaka, kada ste bili neutešni i pretužni, dok su odrasli prosto zanemarivali vaša osećanja, ili vas uveravali da preterujete i da nema razloga da tako reagujete, ili vam se smejali.

Relaciona trauma ne mora biti posledica drastičnog zanemarivanja ili zlostavljanja – dovoljno je neadekvatno reagovanje roditelja koji vas ne shvataju ozbiljno, ne uvažavaju i ne podržavaju vaša osećanja i ne bave se njima. Emocionalno zanemarivanje i osećaj da se ne možete osloniti na osobu od koje zavisite i koja brine o vama, stvaraju obilje materijala za rad sa terapeutom, koji se godinama nagomilava. Dok krčite svoj put, snagom i energijom mladosti, koja nema vremena za duboka preispitivanja, koja hrli napred, u iskustvo, ambiciju, postignuće, vaša relaciona trauma raste i razvija se zajedno sa vama – prikuplja nove sadržaje iz vaših katastrofalnih ljubavnih odnosa, vaših reakcija i ponašanja, odbrambenih mehanizama i obrazaca. Dok ono najživlje i najbolje u vama nastoji da se razvije, oblikuje i ostvari autentičnost, vaš unutrašnji program radi to isto. Uprkos svemu, vi gradite na temeljima koje ste pokušali da ojačate, kanališete bujicu života i ostvarujete sebe.

Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Da li svemir čuje nemir?

Kada samoostvarenje stigne do najvišeg nivoa (radite posao koji volite, imate karijeru, dom i porodicu), sila života se lagano povlači – energija, snaga i hrabrost mladosti dovele su vas do vrha, a boravak na vrhu ne traje dugo. Godine zrelosti donose spuštanje sa druge strane osvojenih vrhova, kroz predele koje sada morate istražiti, koji najzad dolaze na red, jer imate vremena, a možda i snage i mudrosti da se bavite potisnutim sadržajima, koji su toliko narasli, da počinju da se izlivaju u sve oblasti vašeg života. Sve je na udaru – vaše fizičko zdravlje, mentalna stabilnost, emocionalno stanje, vaš status, posao, bliske veze i odnosi – sve je pod znakom pitanja i sve traži odgovore.

Pitanje može biti jedno – zašto relaciona trauma toliko otežava život u zrelim godinama – ali odgovor je kompleksan i dolazi iz delova koji se godinama uklapaju komad po komad i sloj po sloj. Shvatate da je taj psihološki materijal toliko obiman, da biste do kraja života morali da ležite na kauču psihoterapeuta i pronalazite razne načine da se sa svojim sadržajima nosite, da ih rasvetljujete, osvešćujete i prevazilazite, da lečite svoju dušu, svoje srce i svoj um.

„Život je težak“ – prva je rečenica psihoterapeuta Skot Peka, u jednom od prvih bestselera popularne psihologije, knjizi „Put kojim se ređe ide“ (1978), da bi u nastavku „Dalje putem kojim se ređe ide“ dodao i „život je komplikovan“. Autor poručuje da je život neprekidno duhovno putovanje i da moramo naučiti da cenimo to što naš put nije nimalo jednostavan i linearan. Sve dobre psihološke knjige o radu na sebi govore o upoznavanju i razumevanju sebe, o shvatanju složenih procesa, o najvažnijim emocionalnim odnosima, razlici između ljubavi i zavisnosti, identifikovanju pogrešnih uverenja i obrazaca i oslobađanju od njih – zato što su to najvažniji sadržaji života svakog pojedinca. A za njihovo razotkrivanje, razmatranje i razumevanje, možda smo zreli i spremni, tek kad prebacimo vrhunac života, odnosno, mladosti, kad postanemo svesni protoka vremena i prolaznosti, kad krenemo silaznim putem, ka starosti i mudrosti, kao što je prirodno.

Pročitajte i ovo: Šta znači raditi na sebi – rad sa senkom i unutrašnje isceljenje

Relaciona trauma koju razotkrivamo, prihvatamo i razumemo, tada prestaje da nam otežava život i podstiče nas da radimo na sebi. Ona izlazi na površinu, krećući iz temelja na kome smo gradili svoj život, šireći pukotine u kojima se razvijala i rasla, zajedno sa nama.

Vreme je da shvatimo zašto smo iste (lude, zle, površne, sebične, slepe) kao naše majke i da oprostimo i njima i sebi. Da shvatimo odakle potiču pogrešna uverenja o tome da nismo dovoljno dobre, da nismo vredne ljubavi, da nikome ne možemo da verujemo, jer nas svi napuštaju, da svi žele nešto od nas i moramo biti na oprezu i da ih transforimešemo i oslobodimo se roditeljskih (i porodičnih) instalacija i programa. Vreme je da proučavamo psihologiju, filozofiju, religiju, ezoteriju i da povezujemo prosvetljujuće istine, koje prožimaju sva saznanja o ljudskoj duši, poreklu i prirodi. Da shvatimo da je relaciona trauma usko povezana sa nesigurnim stilovima vezanosti za roditelje, koji bitno određuju naše bliske odnose u odraslom dobu; vreme je da uvidimo koliko toga smo do sada preneli na svoju decu, da shvatimo vezu između karme i psihe, da razumemo da svako naše rasterećenje, oslobađanje i izrastanje učvršćuje temelje na kojima naša deca grade svoje živote; da naše shvatanje relacione traume i rad na sebi deluju na celu mrežu naših predaka, naših prethodnih života, putovanja naše duše u ukupnom postojanju, na nasleđe koje smo pokupili i prosledili – sve bitno dešava se u sadašnjem trenutku.

Vreme je da u velikom gestu samospoznaje zabacite kosu i izjavite: To nisam ja, to je moja trauma.

Kad dovoljno porastemo, a to znači posle tridesete, kad načnemo četvrtu deceniju, vreme je da nadrastemo uloge i pozicije u kojma smo zaglavljeni i dorastemo do uloga i pozicija koje nam pripadaju. Vreme je da se bavimo najsmislenijim, najzanimljivijim, najprosperitetnijim i daleko, duboko i široko najvažnijim poslom na svetu – radom na sebi.

Naslovna fotografija: unsplash.com 

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.