Koja li je tajna samopouzdanja Angele Merkel?
- Hej, Endži draga, kako si, šta radiš?
- Ćao, Krisi! Srce si što pitaš, ali znam da znaš šta radim i kako se zbog toga osećam.
- Znači, isto kao i prošli put – učiš kao štreberka i nerviraš se zbog toga.
- Upravo! Već sto puta sam prošla kroz sve papire za sutrašnji G7 sastanak i nešto mi ne da mira, imam osećaj da će Boris opet da mi postavi neko infantilno pitanje, pa evo moram da pročitam još jednom sav materijal.
- Joj, sve razumem. Evo i ja ceo dan nikako da isplivam iz dokumentacije za sastanak koji imamo prekosutra, a mislila sam da ću danas uspeti da odem na plivanje – znaš koliko mi to znači. Još uvek vučem traume sa prvog sastanka u MMF-u. Mislila sam da će cela ekipa malo da iskulira posle seks skandala sa Dominikom, ali ne – dečaci će uvek biti dečaci. Provocirali su me na sve moguće načine. Od tada uopšte ne mogu da se oslobodim tog osećanja da ne sme nijedna brojka, nijedan podatak da mi promakne, da ga slučajno ne znam.
- I kod mene isti slučaj. Rashladila sam jednu divnu bocu belog vina i rešila da se častim čim završim sa pripremama. Samo, nešto mi se ovaj put odužilo, sve mi je teže da popamtim sve detalje. Baš se nerviram. Znam da ne samo Boris, nego i Mario, a ponekad čak i Emanuel ni ne prelistaju materijal za sastanak, a dođu opušteni i puni samopouzdanja. Nekoliko puta sam ih uhvatila da nemaju pojma o čemu pričamo, ali su sjajni glumci – znaš samo kako su isfolirali debatu. Ja to nikako ne mogu. Ili znam ili ne znam.
- Da, skroz smo iste što se toga tiče. Moramo što pre da se vidimo. Vodim te prvom prilikom u jedan novi veganski restoran. Odličan je! Uživaćemo!
- Važi, mada sad pod stresom samo razmišljam o ugljenim hidratima. Idem da potražim nešto slatko u kući, pa da nastavim da radim. Čujemo se, draga Krisi. I držim palčeve da sastanak prođe kako treba!
- Hvala ti, Endži. Čujemo se! I jedva čekam da se vidimo! Ti si stvarno jedina koja me razume.
Ovako sam zamišljala telefonski razgovor između Kristin Lagard, sada predsednice Evropske centralne banke a prethodno predsednice Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), i Angele Merkel, kancelarke Nemačke, kada je gospođa Lagard u jednom intervjuu izjavila da postoje situacije u kojima kuburi sa samopouzdanjem.
Priznala je američkim novinarkama da joj je i dalje izazovno što radi u muškom okruženju, da ima osećaj da stalno mora iznova da se dokazuje da je dorasla da im bude liderka. Iako u njenom nastupu niko ne vidi ni trunku brige niti nedostatka hrabrosti da insistira da se neke važne stvari reše, to je sve ponekad samo fasada. Mnogi nemaju pojma kroz koliko unutrašnjih preispitivanja prolazi. Kada se o svemu požalila Angeli Merkel, saznala je da imaju iste probleme i isti način borbe sa izazovima – ulažu nenormalnu energiju da ovladaju svim informacijama, uče kao lude ne bi li ih smatrali kompetentnim i spremnim za izazove koji navodno nisu krojeni po meri žena.
Zli jezici bi sad mogli da kažu da je problem sa samopouzdanjem samo u glavama žena. Ni Endži ni Krisi niko ne bije po prstima da se do besvesti pripremaju i uvežbavaju tačne odgovore samo da ne bi pogrešile. Niti bilo ko brani svim onim ženama da na sastancima živo debatuju, umesto što ćute, beskrajno analiziraju i smišljaju savršene odgovore. Niko ih ne primorava da biraju uloge iz drugog plana, da radni vek provode kao pouzdane desne ruke manje sposobnima od sebe.
Ipak, istina je da je u društvenim normama utkano da se od žena očekuje da teže savršenstvu.
Od ranog detinjstva uče nas da budemo poslušne, smerne, uredne, organizovane, da ne isflekamo haljinice, da se ni slučajno ne penjemo na drvo ili igramo u prašini, da bajs ne vozimo prebrzo, da ni za živu glavu ne psujemo, da nam na pamet ne pada da se potučemo…
U školi je neviđena sramota kad dobijemo keca. Javljamo se da odgovaramo samo kad smo se razbile od učenja, a za zadatak na tabli jedino ako smo 100% sigurne da znamo rešenje.
Onda počnemo da tražimo posao i javljamo se samo na one oglase gde ispunjavamo baš sve uslove. O plati ne pregovaramo, očekujemo da su nam ponudili najbolje što su mogli. Konačno zakoračimo u poslovni svet, kad tamo – lože se na harizmu i narcisoidne tipove, šefuju oni prodornog glasa i stasa.
I tako, mic po mic, počnemo da se vrtimo u lavirintu sumnji, samokritičnosti, preteranog razmišljanja, udovoljavanja drugima… Pojedu nas misli „još samo ovo da savladam i onda ću…“
I šta ćemo sad?
Kaže se „ko čeka – dočeka“. Ali ne i kad je samopouzdanje u pitanju.
Ko čeka da mu samopouzdanje dođe – nikad ne dočeka.
Ko krene da radi uprkos sumnjama, samokritikama, obeshrabrujućim mislima i nepisanim pravilima – nađe snagu, želju i radost da uradi još jednom, i još jednom, i još jednom.
Dejl Karnegi je to lepo sročio: „Nečinjenje hrani sumnju i strah. Činjenje hrani samopouzdanje i hrabrost. Ako hoćeš da pobediš strah, nemoj da sediš kod kuće i misliš o tome. Izađi napolje i počni da radiš.“
Samopouzdanje uvek dođe posle, nikad pre akcije. Zato, ’ajmo napolje, drage moje!
Naslovna fotografija: WANNABE Media studio
Aleksandra Stefanović je autorka knjige “Liderstvo u zrnu soli” i lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
