Samosabotaža – zašto radimo protiv sebe i kako da prestanemo

Samosabotaža je čest ženski obrazac – iako živimo u svetu u kome konačno imamo više autonomije nego ikada ranije, možemo da izrazimo svoje talente, ostvarimo svoje snove i potvrdimo svoje vrednosti, i možemo da podržimo i ohrabrimo svoje ćerke u tome. Mi smo stigle donekle, a one prave sledeći korak u evoluciji.

Ali, dokle smo stigle? Izgleda da nas oslobađanje žena nije oslobodilo od unutrašnjih stega, onih koje smo nasledile i verovatno prenele svojim ćerkama. Onih koje dovode do toga da sebe ne cenimo dovoljno, da uspostavljamo zavisničke odnose i sabotiramo svoje sposobnosti. Čak i sa svim spoljašnjim validacijama, dok prihvatamo svoju moć i borimo se za svoja prava, upadamo u prevaziđene obrasce, među kojima je samosabotaža najčešći. Zašto sabotiramo sebe i kako da prestanemo?

Odakle dolazi samosabotaža

Sumnja u svoje vrednosti

Sigurno ne radimo namerno protiv sebe, ali radimo nesvesno. Samosabotaža dolazi sa mesta duboko ukorenjenog u nama, u kome se čuvaju informacije o tome da nismo dovoljno vredne, važne, pametne, zaslužne. Sumnja u sebe i nesigurnost, mogu se ispoljiti kroz samosabotažu, u najnepovoljnijem trenutku. To se često dešava u situacijama na poslu, u kojima se povlačimo, umesto da se zauzmemo za sebe, dozvoljavamo da neko drugi pokupi zasluge umesto nas i osećamo se povređeno i uvređeno kada nas zanemare, ignorišu, prevare – ali se osećamo i bespomoćno i ništa ne činimo. Prava su samo reč, ako se za njih ne borimo i ne insitiramo na njihovom ostvarivanju. Vrlo često nećemo dobiti ono što nam s pravom pripada, ako se za to ne zauzmemo. A kad se ne zauzmemo, to znači da nismo ubeđene da nam to zaista i pripada, da sumnjamo u svoju vrednost i zasluge.

Samosabotaža zbog starih uloga

Samosabotaža može biti najbezednija opcija kada pokušavamo da ugodimo drugima. I to udovoljavanje dolazi iz unutrašnjeg identifikovanja sa starim ulogama. Duboko u sebi se identifikujemo sa ženskom ulogom, koja nije naš izbor, nego prihvatljiv model ponašanja za žene, koji smo nasledili i koji je normalizovan – normalno je da ćemo se žrtvovati zbog dece i porodice, da ćemo staviti druge na prvo mesto, jer mi smo žene i naš prirodni impuls je da negujemo, pomažemo, brinemo, čuvamo. Ako kojim slučajem ne osećamo taj impuls, to dobro krijemo i od sebe i od drugih, jer to znači da nismo dovoljno žene i da nešto nije u redu sa nama. Utoliko pre ćemo sabotirati sebe u nekoj situaciji – da „dokažemo“ da smo usklađene sa pojmom i ulogom žene.

Vredi preispitati postojanje samog impulsa – mnoge žene tvrde da nikada nisu osetile ono što nazivamo materinskim instinktom, dok mnogi muškarci priznaju da su ga osetili i da ga osećaju, bilo da jesu ili nisu očevi. Vredelo bi i da se pozabavimo drevnim jin i jang konceptom ženske i muške energije, prema kome svi imamo obe vrste energije, koje treba u sebi (i međusobnim odnosima) da uskladimo i uravnotežimo.

Pročitajte i ovo: Balans = tok + granice

Briga o imidžu i reputaciji

Ponekad je samosabotaža nuspojava sindroma dobre devojke. Naravno da treba da budete pristojni i uzimate u obzri osećanja i potrebe drugih (svi treba da teže poštovanju i uvažavanju), ali žene ponekad prelaze granice i potpuno zanemaruju sebe, razvijajući mentalitet žrtve. One postaju žrtve svoje porodice, svojih partnera, pa čak i svoje dece i nikada nemaju vremena da se pozabave sopstvenim potrebama i željama. Uloga mučenice donosi izvesnu satisfakciju – niko ne može da kaže da mučenica ne čini sve za svoje bližnje i da nije dobra i velikodušna osoba, a ako se neko usudi da kaže da je mučeništvo bekstvo od odgovornosti prema sebi, i tako upadljiva samosabotaža da jedino od sebe možemo da je sakrijemo, možemo još dublje uroniti u mučeništvo i samosažaljenje („eto, niko me ne ceni, šta sam ja Bogu zgrešila, jadna ja“) i možemo i dalje verovati da smo dobri i da svi iskorišćavaju našu dobrotu.

Zaista je teško poverovati da zapravo lažemo sebe i da je ono što radimo samosabotaža, odbacivanje svoje moći, sposobnosti i odgovornosti da upravljamo svojim životom. Izaći iz obrasca samopožrtvovanja i mučeništva, značilo bi da odbacimo sliku dobre cure i da prihvatimo realističniju i snažniju verziju sebe. Ne moramo da budemo ili dobre ili kučke, to su tako ograničavajuće kategorije. Umesto toga, možemo da budemo ono što jesmo, a to zahteva vrhunsku hrabrost i poštenje.

Kako da prevaziđemo samosabotažu

Samosabotaža se može prevazići kroz praksu svesnosti. Proces osvešćivanja nesvesnih sadržaja i samospoznaje je bolan, jer zahteva da sagledamo sebe objektivno, a to može da znači da priznamo da smo celog života lagale sebe i bile nešto što nismo, da smo nanele sebi dosta štete. Da niko nije kriv što nismo ostvarile svoje snove, jer smo same sebe sabotirale u tome, da bismo ispunile tuđa očekivanja. Moramo izgraditi i odgajiti sebe iznova, a drugi, naši bližnji, koji su navikli da im budemo na usluzi, pravimo ustupke i ispunjavmo im želje neće biti srećni da podrže naš razvoj, jer će izgubiti naše usluge – oni nam verovatno neće olakašti prekidanje samosabotaže. Moramo isptati svoje motive i razloge, kad primetimo da se ponašamo ili razmišljamo na način koji funkcioniše protiv onoga što želimo – kad govorimo sebi da nešto neće uspeti, da to nije za nas, da nemamo vremena za to, da je suviše kasno…

Kad priznamo da je to samosabotaža, možemo preuzeti odgovornost i odlučiti da napravimo promene koje su u skladu sa našim sopstvenim interesima i potrebama. Ako primećujemo da smo skloni samosabotaži kad se suočimo sa donošenjem odluke na licu mesta, možemo unapred odrediti vreme i odlučiti da nam treba sat ili dva, da donesemo takve odluke. Ova strategija može pomoći da ne donesemo polovičnu odluku sa tendencijom da izađemo u susret drugoj osobi, potiskujući svoje potrebe i svoja osećanja. Razgovarajte sa prijateljicama – one sigurno znaju šta je samosabotaža i možete stvoriti tim za podršku i osnaživanje, za iskrenu razmenu, ohrabrenje i podsticanje na odgovoronost prema sebi. Tuđe mišljenje i drugačija perspektive, mogu pomoći da se samosabotaža drži na odstojanju.

Pročitajte i ovo: Obrasci i nezdravi načini razmišljanja koje možete prevazići

Naslovna fotografija: pexels.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.