Hajde da pričamo o seksu

Kad kažem seks, na šta prvo pomisliš? Ja prvo na dve osobe, a onda mi mnogo toga drugog pada na pamet.

A kad kažem produktivnost, lojalnost ili balans između poslovnog i privatnog života, na šta prvo pomisliš? Ja prvo na dve osobe, dve strane, a onda mi mnogo toga drugog pada na pamet. Hajde da pričamo o ovom „seksu“.

Šema za jednu noć

U prvoj fazi odnos kompanije i zaposlenog svodio se na čistu razmenu – „mi imamo posao – tebi treba posao“. I to je to. Mašine i lova su pokretali svet, a ljudi su tretirani kao šrafovi u jednom velikom sistemu. Najvažnije je bilo da zaposleni budu korisni kompaniji.

Kada sam početkom 90-tih počela da radim, šefovi su govorili “moramo da stvorimo sistem koji je jači od pojedinca, važno je da svi budu lako zamenljivi.” Niko se tu nije preterano bunio, ljudima je nad glavom visila jednako rado izgovarana rečenica „ako ti nećeš, uvek ima neko drugi ko hoće“.

Mala plava pilula

Onda su kompanije postale opsednute produktivnošću. Pravile su se procedure po kojima se tačno znao svaki korak. Fora je bila da sve bude maksimalno sistematizovano i unapred definisano, da ljudi jednostavno ne gube vreme na razmišljanje. Supervizori su se pretvarali u trenere sa štopericama, gledajući kako svaki od tih koraka da ubrzaju, a od zaposlenih naprave sve same Huseine Boltove koji će da obaraju lične rekorde za po koju stotinku.

Na obukama su zaposlenima prikazivani snimci timova Formule 1 kako u pit stopu, za svega nekoliko sekundi, završavaju gomilu zahtevnih tehničkih poslova. Ljudi su se iskreno divili toj uigranosti i brzini, često ne naslućujući da iza priče o produktivnosti stoji i jedan drugi cilj – manji, takozvani „optimalni“ broj zaposlenih.

U suštini, ovo je bila ista ona prva faza samo na vijagri.

Pornografija

U jednom trenutku se desio na prvi pogled radikalni zaokret i kompanije su navodno shvatile da je za profit malko važna i motivacija ljudi. Sve više se pričalo o angažovanosti zaposlenih i negovanju preduzetničkog duha, a sve manje o produktivnosti. Za nju smo našli drugo, fenomenalno rešenje – digitalnu tehnologiju.

Ako je verovati izveštajima vodećih konsultantskih kompanija, rezultati te digitalizacije su u najmanju ruku traljavi – produktivnost je na niskim granama globalno.

Svi ti divni digitalni alati koji su nam pojednostavili život, doneli su i novo, dodatno vreme. Umesto da to vreme počnemo da koristimo za razmišljanje, obnavljanje, regenerisanje, učenje, odmaranje.., kompanije su nam ga popunile novim i novim (često BS) poslovima.

Zbog čega? Zbog toga što, kako nedavno pročitah u jednom članku, od malena nas uče da je bolje raditi nešto nego ne raditi ništa, da je pametnije biti u pokretu nego stajati u mestu, da je važnije težiti još većim postignućima nego uživati u trenutku, da je cilj proizvoditi više a ne manje.

Seksualno vaspitanje

Čuveni menadžment guru V. Edvards Deming u svojoj knjizi „Out of the Crisis“ tvrdi da 94% problema i prilika za unapređenje pripada sistemu a ne pojedincu. Dakle, za produktivnost je potrebno dvoje. Ovo su 3 lekcije za svaki sistem koji se još uvek loži na produktivnost.

Lekcija br. 1 – Zaposleni nije rob

Neretko srećem menadžere koji se žale da rade 10 puta više od zaposlenih, ali se gotovo nikad ne pitaju da li je ok da zarađuju 10 puta više od zaposlenih. Svako ko pretenduje da bude lider, prvo treba da prekopča u glavi da to nije posao gde „upravljaš podređenima“, već „sarađuješ sa ljudskim bićima“.

Lekcija br. 2 – Šta daš – to dobiješ

U IT svetu se kaže „garbage in – garbage out“. U prevodu, ako u sistem ubaciš loše i besmislene podatke dobiješ loše i besmislene rezultate. Isto važi i za posao: ako si prema ljudima u timu loš – nemaš vremena za njih, ne komuniciraš svoja očekivanja, ne razvijaš ih, ne daješ autonomiju, ne rešavaš sistemske probleme, odugovlačiš sa važnim odlukama.., besmisleno je da očekuješ da oni budu super produktivni i 100% posvećeni. Ako hoćeš da ti ljudi veruju, doprinose rezultatima, dolaze sa idejama, budu lojalni,.., prvo se postaraj da im sve to isto i više pružiš.

Lekcija br. 3 – Posao ne mora da bude ludilo

Kada ljude koje upoznajem na poslovnim treninzima pitam kada su poslednji put odvojili vreme za razmišljanje i kvalitetno promišljanje, najčešće mi kažu „ne pamtim“. To je baš tužno. Vreme nam bespovratno curi na besmisleno dugim sastancima, neplaniranim i često lažno hitnim zahtevima, bespotrebnim administrativnim zadacima za koje ponekad ne znamo kome i čemu zaista služe. Iako je digitalizacija super, mnogo je važnije da promenimo način rada. Ljudi nisu mašine i većina bi verovatno bila zadovoljna da ima normalan balans između poslovnog i privatnog života i da jednostavno može da uživa u svom poslu.

Ako neko na sve ovo kaže „ali mi smo specifični“, mogu samo da odgovorim – „za neke stvari se stvarno vredi boriti“.

Pročitajte i ovo: Laži me nežno

Naslovna fotografija: pexels.com

Aleksandra Stefanović